The Brak - ima li brak smisao?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uspešan brak danas predstavlja istinsku relikviju, jer ne samo što je sam po sebi prestao da bude životni cilj i sredstvo za postizanje sreće, već je i kao pojam gotovo ismejan i bačen na groblje dotrajalih ideala. Od takozvane seksualne revolucije i hipi pokreta sedamdesetih godina do danas, neformalne ljudske zajednice stekle su atribut apsolutne društveno-psihološke poželjnosti u smislu ostvarenja najvišeg stepena ljudske slobode. Formalne veze kao da su se održale samo radi toga da bi osobe koje stupaju u brak osigurale sebi materijalnu egzistenciju i nakon njegovog prestanka, dok su takse za crkvena venčanja, na primer u Španiji, toliko visoke da je sve manji broj onih koji se odlučuju da na ovaj način ozvaniče svoju ljubav. S druge strane, dolazi do paradoksa u kome homoseksualni parovi počinju sve više da teže ka formalnom ozvaničenju svojih veza, a sama priroda takvog odnosa predstavlja vrhunac slobodnog izbora mimo svih tradicionalnih društvenih normi.

Smisao braka-ima li ga uopšte?

To što čovečanstvo iskušava neformalno polno udruživanje upravo ga podseća na razlog zbog čega se javila potreba za uvođenjem formalnih odnosa, kako u ljubav tako i u državu. U pogledu društva kao celine sve što ima formalni karakter uvek je poželjno, jer red i zakoni su sredstva kojima se ono drži pod kontrolom, pa otud i potreba za društvenim ugovorom.

«Naći oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao pre», kaže Žan-Žak Ruso, ističući da je preduslov da ugovor zaživi to da se svaki čan društva potpuno odrekne svih svojih prava u korist cele zajednice. Čini se da isto važi i za bračnu zajednicu - treba se na neki način odreći sebe u korist drugog, naime zajednice, a pri tom sačuvati svoju slobodu i ne narušiti tuđu. To se izgleda može učiniti samo tako što se taj drugi doživljava kao deo sebe, baš kako bi dobar građanin trebalo da se odnosi prema svojoj državi i društvu, ali i oni prema građaninu, znači, ti zakoni i pravila morali bi biti pravični prema pojedincu.

Međutim, iz ovoga se i dalje ne vidi zašto je brak potreban i koji je njegov smisao? Da li je uopšte opravdana ova analogija između braka i društva tj. države? U svakom slučaju, nije ni neopravdana, jer kako smo videli i jedno i drugo imaju formalni karakter, bar na prvi pogled. Uz to, nalaze se u uzajamno uslovljenom odnosu: da nije država, ne bi bilo ni brakova, brakovi su jedan od osnovnih činilaca stabilnosti društva, a što je više stabilnih porodica, to stabilnija država i lakša za upravljanje. U tom smislu brak je svakako poželjan, a da li je onda istovremeno i nužan za postizanje lične sreće? Vanbračne zajednice mogu trajati podjednako dugo i biti primer sklada, dok brak veoma često predstavlja maskirano ropstvo.


S druge strane, u prilog braku stoji sledeći zaključak: kada je zajednica neformalana u pogledu zvaničnih pravila udruživanja i suživota, onda se stvaraju privatni zakoni i pravila koja u mnogome liče na ta formalna, s tom razlikom što su formalna ustanovljena na osnovu viševekovnih iskustava i interesa, a ova privatna na osnovu trenutka, pa samim tim nisu pouzdana jer se svaki čas mogu promeniti. Neosporno je da u psihologiji ljudske vrste leži težnja za sigurnošću - čak i onda kada se prepušta najvećim avanturama čovek se iracionalno uzda u sigurnost svog poduhvata. Brak i država su mu jednostavno potrebni radi samoodržanja. Pojedinac, na prvom mestu, radi sebe samog, mora napraviti prostora za drugog, kako u svom srcu, tako i u svom dvorištu. To je jedini način da ljudska vrsta opstane, a brak je naprosto vekovima oproban i društveno prihvatljiv oblik zajednice između muškarca i žene.

Tek onda kada mu se prida dubok smisao, naime, kada je doživljen kao ritualno spajanje dve zasebne osobe u jednu mističku celinu, to jest, kada dve celine čine jednu, a svaka ipak ostaje za sebe i u sebi, tada čovek može osetiti istinski lični boljitak. Stoga je dovoljan makar i jedan primer ostvarene ljubavi u braku da nam pruži dovoljan razlog da verujemo da je ideal uspešnog braka moguć i u stvarnom životu.

Dakle, ako bi se složili da je za većinu ljudi smisao celokupnog života u traganju za srećom, onda bi jedini ispravan smisao braka bio njeno postizanje kroz ljubav. Da li je, pri tom, sam ritual sklapanja braka (ono formalno i nametnuto, što mnoge iritira) baš neophodan za dosezanje tog vrhunskog ideala, pokušaćemo da odgonetnemo u narednim poglavljima preispitujući praktičnu i mističnu dimenziju braka. U tom cilju najpre ćemo izložiti neka savremena istraživanja koja dolaze iz anglo-američke kuhinje, imajući u vidu da smo i mi na ovim prostorima, uprkos našim osobenostima i vladavini lažnih patrijarhalnih modela, pod veoma velikim uticajem zapadne kulture u skoro svim njenim domenima, pa i po pitanju bračnih veza.


b92.net/zivot/ljubav.php?nav_id=218697