|
Ili....
Соларно једро требало да кружи месец дана на сунчевим зрацима око Земље
Прво соларно једро се није ни размотало пре него што се срушило у Баренцово море.
У зачетку је пропао покушај да нова свемирска једрилица једино на сунчаним зрацима заплови око Земље, без иједног другог погона. Само 83 секунде после избацивања са нуклеарне подморнице, у ноћи између уторка и среде, руска ракета „волна” – својевремено замишљена да испаљује атомску смрт на непријатеље – распала се не стигавши у путању на висини од 800 километара око наше планете.
Ни пређашња настојања да се слични подухвати изведу нису уродила плодом.
Скаламерија тешка 112 килограма, састављена од осам издужених, једнакокраких троуглова налик лопатицама ветрењаче, површине 600 квадратних метара, требало је да се расклопи помоћу пнеуматских цеви у велику округласту лепезу која плови на сунчевим зрацима.
На звезданим зрацима
Знали сте за једрење на морским таласима и у ваздуху, сада то покушавају да изведу и у космосу. Такву замисао је, пре свих, поменуо Јохан Кеплер 19. априла 1610. године у писму Галилеју Галилеју („припремити брод или једра прилагођена небеском поветарцу”).
Прохујала су готово четири столећа да се сањарење прослављеног астронома преточи у јаву.
Петогодишњи подухват Планетарног друштва из САД, чији је један од оснивача покојни космолог Карл Саган, представљао је камен-међаш у будућем космичком једрењу. Уколико се једрење око наше планете покаже оправданим, означиће прекретницу у проучавању далеких космичких пространстава. Летелице новог поколења замишљене су да плове далеко изван Сунчеве планетарне породице, и то само на зрацима звезда.
Протекле су деценије док нису смишљени нови материјали, у исти мах и чврсти и лаки, да би се правила неподерива сунчана једра. Шездесетих година се, наиме, у ваздуху распао балон „ехо-1”, скројен од танушног филма, а крхотине је сунчани ветар дуго разносио.
Пре три деценије чувени научник и футуролог Ерик Дрекслер предложио је назив „светлосно једро” наговештавајући да су светлосне честице (фотони), које путују брзином од 300.000 километара у секунди, у стању да потискују лагане летелице. Познато је одраније да Сунце (а и остале звезде) одашиље две врсте зрачења: с времена на време (променљиве) млазеве наелектрисаних честица, зване сунчани ветрови, и непрекидно снопове светлосних честица – фотона.
Свемирска једрилица „космос 1”, осмишљена у Научном заводу „Лавочкин” и Институту за свемирска истраживања Руске академије наука, мења положај својих раздвојених једара – лопатица да би под што повољнијим углом одбијала сунчеве зраке (светлост). Стручњаци је требало да прате њен лет посредством радио-таласа (има уређај за сателитско надгледање), а обични посматрачи да виде као светлу тачку на небу.
Руско обасјавање
И пре неуспеха распламсала се расправа да ли, заиста, присуствујемо провери првог соларног једра, како су је крстили представници Планетарног друштва. Оспораваоци истичу да су прошлог августа Јапанци накратко развили своје једро на мањој висини.
Пажљиви читаоци присетиће се, наравно, и осталих подухвата, као што је руско неуспешно разапињање свемирског једра 1999. Светла тачка на небу изнад средње Европе требало је да поткрепи или оповргне изводљивост замисли да се Земља ноћу обасјава из космоса. Направа се одвојила од ракете која се носила и расточила у делове. У другом покушају су из земаљске контроле заборавили да увуку антену, тако да је и он пропао.
У међувремену и стручњаци НАСА усавршавају своје космичко једро, стотину метара у пречнику, које ће терати микроталаси на висини од 300 километара. Са убрзањем од 60 километара у секунди, они очекују да ће таква летелица стизати до Марса седам пута брже од садашњих. Да би то постигла, морала би да има (микроталасни) мотор од 60 мегавата, а данашњи једва достижу силу од пола мегавата! Прво испитивање догодиће се тек 2010.
У сваком случају, циљ новог америчко-руског подухвата био је да се испита бесплатан фотонски погон за будућа дуготрајна космичка путовања.
Станко Стојиљковић
www.politika.rs
|
