|
Da je vertikalno poletanje i sletanje tako lagano, svi avioni bi to radili, bez izuzetka. Zasto jos uvek na nosace aviona slecu i polecu "klasnicno"?
Sta je tu uspeh? Porediti sa avionima tog tipa? To ne da su babe i zabe, nego veze nema jedno sa drugim.
Kao prvo, ovde se radi o objektu od preko 50 metara, precnika 3 metra, teskog oko 400 tona, koji upravo slobodno pada sa visine od oko 100 kilometara, pri cemu pocetna brzina nije 0, nego blizu 10 000Km/h!!! Zamisli sada, pri tako velikoj brzini, objekat manevrise, usmerava se ka zemlji, kontrolise samog sebe, prilaz, ugao i pali motore da bi kocio, ali tako da oni ne smeju previse da rade, jer gorivo za njihov rad nije neograniceno, nego je to isto ono gorivo koje ga je podiglo sa zemlje. Znaci sve sto vise tereta iznosi, sve sto dalje u svemir ide sve manje goriva ostaje za manevar i sletanje. Tako da on prvo ubrzava jos vise, dok ne pocne seriju kocenja.
Dalje, brod na koji slece se nalazi na moru, ljulja se, pomera, tacka sletanja nije staticna, treba je pronaci i sinhronizovati se sa njom. Onda sam brod je manji od prvog stepena. Sirina platforme je 51m, a visina prvog stepena 55m. Znaci to bi isto bilo kao kada bi avion sleteo na pistu koja je manja od njega samog.
Kao drugo, sve to ovo sto sam naveo, desava se potpuno autonomno, bez upliva coveka. Jednostavno promene i podesavanja su toliko brza da covek fizicki nije u mogucnosti da to isprati, kontrolise ili upravlja ...
Ovo je samo sto se sletanja i problematike oko toga tice.
Da ne pricam o naprezanjima koja objekat trpi dok toliko velikom brzinom pada, onda ponovnoj upotrebi istog, a da se nije ostetio i jos mnooogooo stvari, predugo bi bilo, a i bez veze i ovo je previse sto napisah  ...
|
...
