|
-„Само, ово није прича. Ово је стваран свет.“ Тамару зашкиљи очима и нетремице јој се загледа у лице. Затим полако изговори: „А ко то може знати?“
-Не поседујем ништа осим душе
-Време брзо пролази. А шансе се губе. Ако имате новца, и време је могуће купити. Ако пожелите, чак и слободу можете купити. Слобода и време, то су најважније ствари које човек новцем може да купи.
-Гледајући у месец, Аомаме је обузела она иста млитавост као и претходног дана. Мораћу да престанем већ једном да овако зурим у месец, помислила је. То на мене не утиче добро. Ипак, ма колико се трудила да сама у њега не гледа, није могла а да не осети погледе два месеца на сопственој кожи. И кад ја не гледам у њих, они гледају у мене. Они знају шта се ја сад спремам да учиним.
-Човек не може да бира како ће да се роди, али може да одабере како ће умрети.
-Новац ми не треба. Овај свет не функционише по принципу новца, већ радије по принципу изравнавања рачуна. А пошто ја не волим да правим дугове, трудим се да дајем што год више могу.
-Можда је боље не желети тако нешто.
-Зашто ли ми та жгољава десетогодишња девојчица уопште не излази из памети, размишљао је Тенго. Пришла ми је после часова и ухватила ме за руку. За то време није ни реч проговорила. И то је било све. Само, веровао је да је Аомаме тада са собом однела један његов део. Један део његовог срца или његовог тела. Заузврат, у њему је оставила један део свог срца или тела. За тако кратко време, одвила се тако драгоцена размена.
-У Аомаме се покренуо некакав процес налик на подешавање свести. Убрзо пошто се тај процес слегао, Аомаме је почела да плаче.
-Ма какве околности да су биле, требало је ту девојку боље да прихватим, мислила је Аомаме. Да препознам њена осећања и да је чврсто примим у наручје. Управо је то оно што је она тражила. Да је безусловно прихватим и загрлим је. Да може да одахне, макар на трен. Али ја нисам могла да испуним њена хтења. Мој инстинкт за самоодржањем је био снажан, и уз то, свест да не смем да окаљам сећање на Тамаки Оцука прејака.
-У средишту мог бића је љубав.
-Усред таме, она види његове топле зенице. Када се добро загледа у њих, у дубини она може да угледа слику света какву он види.
-„Збогом“, изговори она тихо. Поздрав на растанку упућен не стану, већ њој самој која је била ту.
-Човек је очигледно телефонирао с неког незамисливо мирног места. Или су пак његова осећања можда одиграла улогу вакуума и упила све звуке око себе.
-„Па, ако ми дозволите да употребим стари израз, можда ће се испоставити да сте вас двоје отворили Пандорину кутију. Из ње је много тога изашло на овај свет. Ако то спојим с утиском који сам стекао, чини ми се да тако размишљају моји клијенти. Вас двоје, иако сте се случајно срели, били сте моћнија комбинација него што и сами мислите. Успели сте да делотворно међусобно допуните онај део који је оном другом недостајао“.
-Кад се створи празнина, мора нешто да дође да је попуни.
-Ако морам да ти објашњавам да би разумео, то значи да нећеш разумети, колико год ти ја објашњавао.
-Следећег јутра, када се пробудио после осам, Тенго је схватио да је постао нови човек. Буђење је било пријатно, а еластични мишићи на рукама и ногама ишчекивали су здрав стимуланс. У телу му се није задржало нимало умора. Осећао се као у детињству када би на почетку школске године отворио нов уџбеник. Његова садржина још му је била неразумљива, али је у њему постојао предосећај нових сазнања. Отишао је у купатило и обријао се. Обрисао је лице пешкиром, ставио лосион после бријања и поново погледао своје лице у огледалу. И препознао да је постао нови човек.
-Догађаји који су се збили претходног дана, од почетка до краја деловали су као сан. Није веровао да су били стварни. И премда су све ствари биле изоштрене, у њиховим обрисима мало по мало почела су да се помаљају нестварна места.
-Ма шта да буде, сви смо ушли у исти чамац. Ја не могу сам да побегнем из њега.
-Оно што желим да кажем јесте да има и тога да је некад боље живети у незнању. Рецимо, тако је и када је реч о вашој мајци. Повредило би вас да сазнате истину. Опет, једном кад се сазна истина, мора се прихватити и одговорност за њу.
-Ми морамо да удружимо снаге. Јер, ми смо најјачи дует на земљи.
-Цех за милост.
-Практично ниједан човек не жели истину која се може доказати у пракси. У највећем броју случајева, баш као што и сама кажеш, истину прати снажан бол. А већина људи уопште не жели истину уз коју иде бол. Оно што је људима неопходно јесте лепа и пријатна прича која ће им омогућити да сопствено биће доживе макар мало смисленијим.
-Није ми намера да полемишем. Али треба да упамтиш: Бог ти даје, Бог ти узима. Чак и ако не знаш шта ти је дато, богови то и те како памте. Они ништа не заборављају. Потруди се да пажљиво користиш таленат који ти је дат.
-У сваком случају, они мене у овом тренутку не могу да нападну. Зато им је мета била слаба карика у мом окружењу. Да би ми дали упозорење. Да вам не одузимам живот.
-На овом свету не постоје ствари које никад не иступају ван ума.
-Тачније речено, није то баш био пуки случај. Нису се ваше судбине овде сусреле пуким сплетом околности. Вас двоје сте закорачили у овај свет зато што је то тако требало да буде. И откад сте ступили у њега, дошло је до тога да сваком од вас, хтели ви то или не, буде додељена нека улога.
-То се не може избројати на прсте.
-Волео си ту особу. Можда. Под одређеним ограниченим условима, додате Тенго сам за себе.
-Али, чак и ако они нама не могу ништа, могу ли уместо тога нешто да ураде људима из наше околине?
-Шта значи стварно?
-Јер смо једно ти и ја.
-Шта је прави свет, то је изузетно тешко питање.
-Није ово никакав паралелни свет. Није то ништа налик на оно – тамо је 1984. година, а овамо се од ње грана година 1Q84, и о не паралелно теку. 1984 година више нигде не постоји. Ни за тебе, ни за мене, време више не постоји осим у години 1Q84. Упали смо у то време. Тако је. Ми смо упали у њега. Или је пак то време продрло у нас. А колико ја схватам, врата се отварају само са једне стране. Повратка нема.
-Већина људи на овом свету не опажа да се време пребацило? Тако је. За већину људи у њему нема ничег необичног. Свет исти као и увек. То је смисао онога што мислим када кажем „ово је прави свет“.
-Не постоји сенка без светлости, ни светлост без сенке. Карл Јунг је у некој књизи рекао нешто овако: исто онолико колико смо ми, људи, позитивни, толико је сенка зла. Што се ми више трудимо да будемо савршени људи изузетне доброте, то сенка све јасније показује вољу да буде мрачна, зла и деструктивна. Када човек превазилази себе да би постигао потпуност, сенка силази у подземље и претвара се у ђавола. Јер у овом свету природе, то да човек постане биће супериорније него што јесте, једнак је грех ономе да постане инфериорније биће.
-Она је била запажач, а ја прималац.
-Свако од њих поседује одлике којима се допуњавају.
-Постоји смисао који ће бити изгубљен истог часа кад буде преточен у речи.
-Како ја то знам? Начуљим уши и сазнам. Мој је посао да чујем глас.
-Плашиш се да свучеш тврди оклоп којим ти је дуго, све до сада било опасано тело.
-Вас двоје сте такорећи у свет доведени истим возом.
-Грмљавина која се чује напољу је знак њихове љутње. Али, они не могу да допру директно до тебе. Само шаљу упозорење да су љути.
-Та прича имала је улогу антитела.
-Изузетан запажач Ерико пробудила је у њему ту причу која има својство антитела. Тенго као прималац изгледа је обдарен изузетним способностима. Оно што је тебе довело овамо, или пак другачије речено – оно на чему си се овамо довезла, била је можда управо та његова способност. Другим речима, ја сам захваљујући Тенговој способности приповедања приче, или ако употребим ваш израз, захваљујући његовој моћи примаоца, пренета у други свет назван година 1Q84, је ли тако?
-Жао ми је. Да си остала у 1984 години, сигурно не би била доведена пред такав избор. Али, истовремено, да си остала у 1984 години, не би имала начина да спознаш чињеницу да Тенго све време мисли на тебе. Ако ништа друго, ту чињеницу си спознала управо због тога што си на овај начин донета у годину 1Q84. Чињеницу да су ваши умови у извесном смислу повезани.
-Тенго све до сада ни једну једину жену осим тебе није волео из дубине душе. То је непобитна чињеница. Али ме ипак није тражио. Ниси ни ти тражила њега. Зар није тако?
-Из њених очију сливале су се сузе. Плакала је због свега онога што је до сада изгубила. Плакала је због онога што ће тек изгубити. А онда је убрзо – колико ли је само дуго плакала? – дошла до тачке да више не може да плаче. Њена осећања као да су ударила у невидљиви зид, а сузе пресахнуле.
-Ти ћеш вероватно умрети, знаш. Уловиће те и казниће те. Та казна би могла бити сурова. Ти људи су фанатици. Нема везе. Зато што имаш љубав. Аомаме климну главом. Без твоје љубави, све би то био само лаки комад.
-Постоје ствари које се могу трампити само за живот.
-Али да будем искрена, хтела сам да живим и да са Тенгом постанем једно.
-Ти треба да прођеш кроз тешко искушење. Када будеш прошла кроз њега, сигурно ћеш видети ствари онаквима како треба да изгледају. Ништа више од тога не могу да ти кажем. Нико не може тачно да зна шта је то смрт док стварно не умре.
-Света више нема.
-У глувој тишини, све је било готово. Звери и духови дубоко испустише дах, растворише свој обруч и вратише се у дубину шуме која је изгубила срце.
-Дођи овамо и загрли ме.
-У овом несигурном животу никад се не зна шта ће бити. Једна од стратегија помоћу које човек томе може да се супротстави је и ревносније прање пиџаме.
-У кревету грлити Фукаери, тако у његовој сопственој пиџами, за Тенга је био чудан осећај. Скоро као да је грлио неки део себе. Као да у наручју има неко биће које са њим дели крв и месо, мирис тела и спону између свести.
-Пред његовим очима су нова врата, али он не зна шта га то иза њих чека. Немоћан и у незнању, са осећањима у пометњи, не занемарљиво уплашен. И сам то зна. А ни девојчица не очекује да ће сада и овде бити схваћена. Оно што она жели јесте да њена осећања чврсто допру до Тенга, и то је све. Она су смештена у малену тврду кутију, умотану урадним папиром, везану танком узицом. Такав је пакет Тенгу предала. Нема потребе да овде отвараш пакет, говори девојчица мукло. Отвори га када дође време. Сада треба само да га примиш. Она већ зна много тога, помисли Тенго. Он још не зна. Она је имала вођство у том новом пољу. Ту су постојала нова правила, нови циљ и нова динамика. Тенго не зна ништа. Она је та која зна.
-Раширила је дланове обе шаке и стала извесно време да их гледа. Нешто је другачије. Потпуно другачије него иначе. Али, она уопште не може да разлучи шта је другачије и на који начин.
-Они не могу директно да допру до мене. Али могу да спрече моје активности другачијим, посредним средствима.
-Уз то, кад мало боље размислим, није ли свет у коме ми живимо у крајњој линији само један џиновски изложбени салон? Уђеш унутра и седнеш, попијеш чај, видиш какав је поглед кроз прозор и кад дође време, захвалиш и изађеш напоље. Сав намештај у њему је пуки импровизовани лажњак. Чак је и месец који виси на прозору вероватно имитација начињена од папира.
-Када дође сутра, какав ли ће свет бити ту? То нико не зна, рекла је Фукаери.
-Ти не можеш бити изгубљен. Зашто ја не могу бити изгубљен? Зато што си прочишћен.
-Зашто си то урадила? То би је питао. Није могао ни да замисли да Фукаери осећа жудњу према њему. Стога је то сигурно био чин чије порекло није имало никакве везе са полним нагоном. Ако је тако, шта онда он значи? То је чин који се одиграо у тајности, у часовима таме, на мрачном месту окруженом топотом жестоке грмљавине. Његово спомињање усред обичне ситуације вероватно би му изменило значење.
-Оно што се једном сакрије, мора се крити заувек.
-Оно што је тај човек оставио за собом било је „обећање“. После извесног размишљања, до таквог закључка је Аомаме дошла. Тежина тог обећања на њеној руци је оставила знак. Аомаме је то схватала. Знак који с њене руке вероватно никад неће нестати.
-Тај човек није био обичан.
-Аомаме није ни реч рекла о размени која се обавила између вође и ње. Да она мора да умре да би заузврат Тенго опстао на овом свету – то је био тајни пакт само између вође и Аомаме. Не открива га ником.
-Са неколико ножића за резбарење и комада дрвета, за тили час је правио фантастичне фигуре. Без икаквог исцртавања контура, у глави би му се само одједном створила слика, и он би је прецизно и симетрично израђивао. Врло детаљно, реалистично. Био је геније своје врсте. Једном кад би га угледао, после тога би само радио ножићем док миша не би извукао из комада дрвета. Често је говорио: извући ћу миша. А миш кога он извуче стварно је изгледао као да ће сваког тренутка почети да се мрда. Другим речима, он је ослобађао, замишљеног миша затвореног у комаду дрвета.
-Оставили су га на миру да ради шта хоће.
-Ти си штитио тог дечака. Нисам то желео, али сам на крају био доведен у ту позицију. Такав ми је био положај. А једном кад ти је положај дат, нема ти друге него да га чуваш по сваку цену.
-Тај призор у коме он не трепће док из комада дрвета извлачи миша још ми је веома свеж у памети и за мене је то једна од веома важних слика. Она ми нешто говори. Или пак покушава нешто да ми каже. Људима је потребно нешто такво да би живели. Нека слика која носи значење које се не да речима објаснити. Постоје индиције да ми живимо зато да бисмо то нешто успели да објаснимо. Тако ја размишљам. Да је то некакав темељ живота? Можда. И ја имам једну такву слику. Чувај је. Хоћу.
-Нас двоје изгледа мало-помало смањујемо раздаљину између нас. Тенго и ја смо из неког разлога пренети у овај свет, и као повучени огромним виром, приближавамо се једно другом. Тај вир је вероватно кобан. Али по ономе што је вођа наговестио, ми се не бисмо срели случајно на месту које није кобно. Као што се не би остварила ни чиста веза која у себи носи семе насиља.
-На тепиху у дневној соби Аомаме је радила своје уобичајене вежбе истезања. Цео сат је злостављала своју мускулатуру. Провела је време с болом какав је заслужила. Сазвала је редом све мишиће у свом телу и спровела детаљно и строго саслушање. Њихови називи, улоге и својства до детаља су урезани у њену памет. Није прескочила ниједан. Пролило се много зноја, дисајни апарат и срце су ангажовани у потпуности, а канал свести се обновио.
-На књизи није одштампано Тенгово име, али она у себи носи Тенгово биће. Реченице одштампане у њој јесу реченице које су прошле кроз њега.
-Дгуо је гледао у раширени длан своје леве руке. Десетогодишња девојчица ме је ухватила за ову руку и потпуно променила нешто што је било у мени. Како је тако нешто било могуће, немам сувисло објашњење. Али, нас двоје смо тада сасвим природно разумели и прихватили једно друго. То је било право чудо, од почетка до краја. Нешто што се не догађа више пута у животу. Не, неким људима се можда никад и не деси. Али, Тенго у том тренутку није могао сасвим да схвати колико је пресудан смисао носио тај догађај. Не, то није било само онда. Све досад није био у стању стварно да схвати смисао који се у томе садржи. Тенго је само носио магловиту слику те девојчице у својој души.
-Меко је затворио очи, усредсредио мисли и још једном у глави створио ону сцену из учионице основне школе. Претходне ноћи, када је усред оних жестоких пљускова с грмљавином општио с Фукаери, он је затворио очи и отишао на то место.
-Испољио сам неку моћ која је Аомаме привукла мени. Неку моћ? Није ми јасно. Где је тачно у мени та моћ?
-Следио је танку нит своје свести која тек што није пукла.
-Онога часа када су човечуљци изашли из козине чељусти, правила света су већ вила измењена. Ма шта да се догодило после тога, не би било никакво чудо.
-Они изгледане могу да допру директно до мајке, то јест девојчице. Али заузврат могу да науде људима из њене околине и елиминишу их. За свој плен бирају најслабију карику.
-Она поново остаје сама. Више не може да иде у школу. Зближавање с неким подразумева да тог неког доводи у опасност. То је суштина живота под небом с два месеца. Она то зна.
-За сваког ко има памети такве ствари су само измишљотине из тамо неког романа. Једнако као што не верују ни да краљица херц или зец са сатом из Алисе у земљи чуда стварно постоје.
-Само неки минут пре тога својим је очима видела како вода подиже тешки стони сат пет центиметара у ваздух. То није била ни илузија, ни трик.
-Спремна сам да умрем. Било кад.
-Новопридошли месец, нови свет. Све је несигурно, бескрајно нејасно.
-Њој је то било прво искуство да живи са нечим што има живота у себи.
-Платити новцем живот који у њима постоји и учинити га нечим својим она је сматрала неприкладним. То ју је подсетило на њу саму из малих дана.
-Тамару је навикао да се стара о нечему што носи живот у себи и да му пружа љубав.
-Желим да ме Тенго својим рукама загрли, мислила је. Да ме милује својим великим шакама. И да тада осетим топлину његовог целог тела. Желим да ме милује по целом телу. Да ме загреје. Да из сржи мога тела извуче ову језу. И да онда уђе у мене и из све снаге ме ускомеша. Као кашиком којом се меша какао, полако, до дна. Ако ми то учини, неће ми ништа сметати и да овог тренутка на лицу места умрем. Стварно.
-Изгледа ми да немам другог избора до да верујем у то што кажеш. Ја запажам, ти примаш. Ти запажаш, ја примам.
-Тигар у вашем аутомобилу
-То што га је на тај начин случајно видела, Аомаме је сматрала правим чудом. Скоро неком врстом откровења. Тенга је нешто донело пред њу. А тај догађај као да је донео огромну промену у самој структури њеног тела. Откад је тог јутра отворила очи, Аомаме је без престанка по целом телу осећала шкрипу. Појавио се преда мном, па нестао. Нисам успела ни да разговарам са њим, нити да остварим телесни додир. Ипак, за то кратко време, он је много тога преобразио у мени. Дословце као какао промешан кашичицом, снажно је ускомешао мој ум и моје тело. Све до дна, до унутрашњих органа и материце.
-Уверивши се у степен ускомешаности свог ума и тела, уживала је у том осећају.
-Нема пута за повратак из године 1Q84 у 1984 годину. Врата која воде у тај свет отварају се само са једне стране.
-Докле год буде топлине.
-Када сам се школовала за медицинску сестру, научила сам једну ствар – на звук ведрих речи бубна опна ритмички подрхтава. Ведре речи имају ритмичне вибрације. Разумео их саговорник или не, физички бубна опна свеједно ритмично вибрира. Због тога нас уче да пацијентима обавезно говоримо гласно и ведро, без обзира на то чују ли они то или не.
-Ово је потпуно иста лутка од ваздуха какву сам нацртао на скици и преточио у речи, помисли Тенго. Исто као и у случају два месеца која су се указала на небу. Облици које је он описао из неког су разлога до самих детаља постали стварни. Узрок и последица су се преплели.
-...у његове груди још једном се врати топлина. Попут сићушне светиљке коју путник види негде на путу испред себе била је нежна, али је имала неумитну топлину која преноси обећање. Од сада ћу живети у овом свету, помисли Тенго затварајући очи. Како тај свет функционише, по каквим се принципима покреће, то још не зна. Шта ће се у том свету надаље дешавати, он не може ни да претпостави. Али, и то је у реду. Нема потребе да се плаши. Ма шта да га чека, он ће у овом свету са два месеца сигурно опстати и пронаћи пут којим треба да иде. Само ако не заборави ову топлину, и ако не изгуби ову свест. Тенго је дуго остао тако да жмури. Али, убрзо отвори очи и погледа у мрак ране јесење ноћи који се простирао напољу. Море се више није видело. Да пронађем Аомаме, још једном одлучи Тенго. Ма шта да се деси, ма какав свет био ту, ма ко она била.
|
