|
Prenosim moj post sa vojnog dela, definitivno pripada ovoj temi.
*********
Subota, 20. avgust 2011. godine.
Republika Srpska, opština Ugljevik...
U 15,50h počinje moja potraga.
Odvraćaju me oprezno, kažu" ne idi, minirano je ..."
"Ne verujem", kažem ja, "ima spomenik tamo".
Uz pomoć ženine rodbine dolazimo do grube lokacije, silazimo sa magistralnog puta Ugljevik - Tuzla i krećemo prema mestu Mezgraja.
Posle obilaska groblja ženinih predaka, krećemo makadamskim putem ka mestu Donja Trnava.
Pored puta sa leve strane je spomenik borcima iz NOR-a. Malo napred pored separacije (koja odavno ne radi) već skoro potpuno izmešteno groblje nastradalih rudara. Primećujem sveže ofarbanu petokraku na ulazu. Sprejem.
Krećemo dalje i put postaje uži i kuće su veoma retke.
Dolazimo do raskrsnice za mesto Glinje i Donju Trnavu.
Pitamo ljubazne ljude iz retkih kuća da li smo na dobrom putu. "Jeste, jeste, tu je negde gore, ali ne znam tačno. Da mi je sin tu on bi vas odveo. Otišao malopre na utakmicu."
Sledeća kuća, devojka u dvorištu : "Ma samo napred ovim putem, eno kod one kuće u brdu, vidiš, ona što joj se samo krov vidi. Ma i ja sam htela da odem tamo da vidim, ali eto... Samo pravo!"
Dolazimo do te kuće, u dvorištu četvoro ljudi. Dvojica mi prilaze . Kažem iz Beograda sam, druga kola su momci iz Ugljevika, možete li nam reći jesmo li blizu? Čovek me dugo gleda, pita me nekoliko puta odakle sam i zbog čega idem tamo. Ženina rodbina uskače u pomoć i čovek malo smekšava. "Blizu ste", kaže, "ja vam ne mogu pokazati a sami ga nećete sigurno naći".
"Pitajte nekog kada stanete kolima, nema još dvesta metara do skretanja."
Dolazimo do mesta gde moramo ostaviti kola. Dvorište sa leve strane, mlađi čovek se sprema da peče rakiju. U pola rečenice me prekida: "Kako ne znam, pa ja sam ga našao... Parkirajte napred, pokazaću vam ja gde je."
Grupa od troje muškaraca, troje žena, jednog deteta i ljubaznog domaćina kreće uzbrdo, put postoji ali samo traktor može tuda. Usput priča :"Ma bio je onaj drugi, Perić, vodio ga ja da mu pokažem gde je kabina pala od ovog, sad nema ništa odneli su sve". "Jel znaš da je poginuo" pitam ga ja, kaže da je čuo.
"Kako ste ga našli" pitam i gledam uvis, od granja se skoro nebo ne vidi. "Čuli smo prasak, vidiš 'de mi je kuća, blizu, zvali smo matore da tražimo zajedno, oni nisu hteli. Nas nekoliko dece krenemo i nađemo ga. Ne bi ga videli da nije bila vatra oko njega. Aj' sad polako za mnom, pazite se klizavo je od lišća". Iz penjanja krećemo u silazak, pedesetak metara od puta dolazim na svoj cilj.
16,50h.
Srce mi lupa kao ludo. Strahopoštovanje, tuga, ali i osećaj uspeha su izmešani u meni.
"Mogu li te slikati pored, okreni se da ti se lice ne vidi" pitam ja.
"Ma slikaj slobodno, ne plašim se ja nikoga" odgovara.
"Dobro" kažem, "ali ime ti neću pisati".
"Evo uz ovo drvo je bio naslonjen, ruka mu je bila niže desetak metara, pola je već bio izgoreo" kaže.
"Perić je pao par kilometara niže, između muslimana i nas" kaže, "imao je sreće jer su ga naši prvi našli, muslimani su bili 50-ak metara od njega... da su ga oni uhvatili, predali bi ga SFOR-u, sto posto..."
Kažem mu da se priča da je Zoran bio živ kad je pao a da meštani nisu smeli da mu priđu od vatre. "Ajde, molim te, to su gluposti... čovek bio mrtav, mi smo došli za pet minuta ovde, da smo došli za pola sata skroz bi izgoreo.. kakvi živ...samo je bio naslonjen na ovo drvo... ovo granje (pokazuje uvis) je svo bilo izlomljeno..."
Tražim od ćerke cveće da mi da i od supruge da me slika. Od silnog uzbuđenja sam zaboravio sveću, ostala u kolima...
"Zoranu, MyCityMilitary."
"Jel su ga tražili Amerikanci", pitam ja. "Ih, još kako, ali imali smo sreće što su rusi došli prvi. Par ljudi odavde ga je umotalo u ćebe i odvezlo kolima do granice. Buco iz Donje Trnave je bio tu glavni", kaže. "Amerikancima smo pričali da je sve minirano, pa nisu ulazili dugo do aviona".
"Jel tačno da se avion raspao na tri dela?" "Nije, ovde ti je bila kabina, a tamo (sve vreme pokazuje rukom) avion. Bio sam dete, 13-14 godina, ali se dobro sećam svega".
Pričam mu kako je sve teklo od poletanja iz Batajnice, on klima glavom, "Znam ja to, pričao mi Perić"
Pre nego što krenemo, vadim GPS i beležim tačne koordinate ovog mesta.
"Dolaze ljudi, pitaju gde je ovo mesto, odveo sam ih do sada nekoliko..."
Vreme je za polazak, gledam na sat, 17,10h.
Dok smo odlazili, još jednom se okrećem i fotografišem.
Ne postoji način da se ovo mesto nađe slučajno.
Srce mi je puno, ali nemam reči. Samo ćutim.
U brdima sela Glinje, stoji spomenik jednom heroju, pilotu Zoranu Radosavljeviću, koji je dao svoj život za Srbiju.
Neka ti je večna slava i hvala ti.
Зоран Радосављевић
Приштина, 26. фебруар 1965 — Доња Трнова, 26. март 1999
*****
Sedam meseci kasnije, dobio sam privatnu poruku od sestre Zorana Radosavljevića.
Uz njenu dozvolu, prenosim je u celini.
Citat:Pozdrav i zahvalnost
Poštovani Sale,
tek danas sam naletela na Vaš tekst o mom bratu i mestu njegove pogibije koje ste obišli. Želela bih da Vam se zahvalim što na taj način čuvate uspomenu na njega. Zaista sam dirnuta i zahvalna.
Videli ste da je spomenik veoma skroman, ali je to ono što smo moja majka, suprug i ja mogli da organizujemo na onom prilično nepristupačnom terenu.
Još jednom hvala Vama i Vašoj porodici!
Na žalost, mama je, posle duže bolesti, preminula prošle godine. Tužna i pretužna. Kada je preminula, prvi put sam, posle 12 godina, na njenom licu videla mir i spokoj. Najzad se pridružila svom sinu.
Iako je nema, ja ću, kao i svih ovih godina, i ovog 26. marta obeležiti dan Zoranove pogibije. Na žalost, ove godine sa mnom neće biti mnoge njegove kolege koje su bile tu prethodnih godina. Od 1999. godine svake godine, nekoliko dana posle Zoranove godišnjice (sahranjen je na Lešću), nas nekoliko je odlazilo u Trnovu, na mesto gde je poginuo. To su, između ostalih bili Iljo Atizanov, Buca Perić, Zare, Rade Randjelović... Ni jedan od njih sada nije sa nama.
Još jednom hvala na sećanju i lepim rečima.
P.S. Želela bih da iskoristim priliku da Vas pozovem da prisustvujete ovogodišnjoj Zokijevoj regati, koja će biti održana 26. i 27. maja na Dunavu, u Zemunu. Detalje ću Vam javiti ili pogledajte sajt www.zokijevaregata.org
Snežana Radosavljević-Mažibrada
Meni je srce puno.
Verujem da je i svakom ko je ovo pročitao.
|
E, a tu Kucuru se spremam da odem tipa već par godina. Dovezemo auto, nađemo se ekipa u kafiću - kuda večeras? Ajmo u Kucuru! I dođe ovaj, onaj, popiješ dva-tri piva, treba voziti... Njaaaa, drugi put. I tako već po ko zna koliko puta! 'Beš mi sve, čim se toliko odugovlači, mora da me neka Rusinkinja čeka tamo! Samo mene i nikoga više, celog života čeka da se smilujem, da dođem i osvojim je mojim glupim forama! 
Al mogla bi se posetiti malo Kucura, pa ondak Mol, Ada, Senta... Što da ne? Možbit bi me neka Madžarica i dovela u red... 
tunela (prikazano na jednoj od fotografija).
