|
Ovako, već duuugo izbegavam ovu temu (jer ne bih da kvarim njenu konstituciju i ionako ranije započetu argumentovanu raspravu), ali prosto mi se ne da - moram nešto da napišem...
Sad, nema razloga da me shvatite pogrešno, ovo su samo moji stavovi; a oni me ne sprečavaju da se zbližim sa bilo kime, a kamoli sa 'vernicima'...
Ja ne verujem u Boga. Mislim da je osnova toga što ga ni ne vidim, ni ne čujem, nit' spoznajem durgim čulima ili umom... Dakle, vrlo prosto - sve u mom životu me 'vuče' na stranu koja sugestira da nije tu potreban neki bog da sve kontroliše (a o samom stvaranju iliti nastanku da ne počinjem - niko ko u tom trenutku nije bio živ il' barem svestan mi ne može 'soliti pamet' nazovi-dokazima; a tek što ja nisam tad bio očevidac Božanskog procesa kreacije..!). Jednostavno, prvenstveno se, uslovno rečeno, ne zamaram pitanjem postanja svega i svih; tu sam gde sam; niko me ne tera da dokučim kako/kad sam nastao (ili bilo ko drugi). Ono što mene okupira je sadašnjost - moja i ljudi koje srećem, pa i ako je to samo u prolazu.
Jednostavno, moji razlozi se kose sa religijskim/duhovnim (a i duhovnost kod mene ima malo iskrivljeno značenje; iako poštujem ono 'nametnuto', kao i sve ostalo što je meni 'dato na korišćenje'); to znači da kad bi mi se nekad možda prikazao bog (koji god bog, zato pišem malim početnim slovom - a o tome malo docnije) ili kojekakav demon, andjeo, goblin, trol... pomislio bih da haluciniram ili ludim; ne da mi se ta prikaza obraća ili da doživljavam epifaniju o onome što nije u samoj osnovi potkopano istinom (ili je potkopano istinom koja više liči na bajku, izmišljotinu)...
Sad, kako ja da spoznam tog nekog boga, kad opet imam izbor? Koga da spoznam - da li Budu, Isusa, Alaha ili da otkrijem novo božanstvo/religiju?
Smešno. Ili bi me, opet, proglasili za ludaka ili bih bio vodja sekte (što je, u suštini i Isus bio u svoje doba). Da li zaista moram poslušati tudja pravila i tu; a ta pravila su mnooogo fleksibilna u svojoj istoriji? Da nije tako, ne bi crkva prvo itekako podržavala princip Inkvizicije, a onda drastično menjala 'pogled' i pristup, ne bi deo muslimana bio miran, a deo fanatičan; to je prevashodno dokaz o diktaciji 'istine' - da sam ja Papa ili neometani šef neke institucije (kol'ko god dobar, pametan i pošten bio), mogao bih da dirigujem pravilima. I baš to je baza piramide - glupost u koju se ne sumnja, neka demagogija.
Pazite, ja sam oberučke prihvatio činjenicu da, ako ipak posle smrti budem postrojen izmedju dve kapije, idem u Pakao. A verujte mi, dobar sam k'o lebac; i neverovatno često sam patio zbog drugih, pomalo kao Isus (a i mnooogo drugih ljudi koji su hodali Zemljom). Ali ne, ništa me ne može sprečiti verovanju da kad konačno izdahnem - 'spavam bez sna'; i to je to, kraj. Nemojte sad potencirati da vam objasnim osnovu takvog mog mišljenja - to sam samo izabrao; to je pretpostavka, mnogo više nego verovanje (setite se, meni su potrebni 'čvrsti', elementarni dokazi).
I sve ovo je moj izbor, ne slepo verovanje. Znam da sam imao trenutaka u kojima sam bio zapanjen i u kojima mi ništa nije bilo objašnjivo, a nije ni sad... ali to je samo deo čudnog postojanja. Čudo, baš kao što je i Čovek svojevrsna mašina koja ima ono što nazivamo dušom, energiju i misteriozne porive koji neretko pobedjuju nelogičnost.
Na kraju, moram da dodam i ovo - kao što je odredjenom verniku (u religiju, seksualnu slobodu ili ubedjenje) lišavanje praktikovanja onoga što poštuje - diskriminacija, tako i ja ponekad osetim da mi nametanjem verskih principa ili citiranjem rečenica iz Biblije, Kurana ili Talmuda na primer, drugi uskraćuju slobodu. I nemojte mi reći da nisam u pravu... ja to osećam, ne vi (a vama je to možda u redu). 
P.S. Religija, kao i druge ideologije ili ideje, može da zaglupi i pametne. Zato je takodje ne volim - ne želim granice, a to doživljavam baš kao potencijalno ograničenje (da moram, zbog nekog/nečeg da nešto poštujem; ja sam svoj, sve radim zbog sebe - lično, nisam sebičan, jako sam pošten, veran... i to zato što sam oformio sopstvene stavove koje ne želim da prekršim; a oni nisu daleko od onih Božjih zapovesti, kad malo bolje pogledam; iako me, ponavljam, bije briga za ijednog boga). Ono što sam sebi dajem ili namećem, to ću i poštovati; koliko god da me ograničava!
Nego, put na koji 'svete knjige' ukazuju je jednosmeran; a i Život je jednosmeran... i ti smerovi često nisu paralelni, čini mi se (ili ne dovoljno paralelni da bi bili nesputano kredibilni). Sugestije iz religijskih i nekih drugih načela nas daruju nekim posve idiotskim pretpostavkama. Ili u nas razvijaju pogrešan način razmišljanja. Još jednom, ovo je samo moje mišljenje, a ne narušavam slobodu delovanja/mišljenja drugih.
P.P.S. Mogao bih ovako satima... al' ne smem; i ovo je nešto što će me umanjiti u očima drugih, iako ja ne 'osudjujem' bilo kakvog čoveka (tj. čoveka bilo čim pune glave) na taj način.
A možda i 'povučem' nekog na nepotrebnu rapravu... 
|
)
