Ubićeš me stihovima i muzikom, Neprimetna. Prelepo je.
A ja više ne mogu da budem jaka. Treba mi jedan muškarac da bude jak umesto mene.
Jedan koji će umeti da me gleda. Jedan koji će da me drži za ruku i vodi me.
Jedan sa kojim mogu da slušam Predina. I rondo. Da mu kažem da klavir jeste ljubav, ali ja sve dajem za obou.
Jedan koji će da mi snima muziku da je slušam kad nisam sa njim. I sa kojim ću ponovo da idem na Majorku da slušamo gudače u Zmajevoj pećini u komšiluku kod Rafe.
Jedan koji će da ćuti sa mnom. I koji će umeti da kaže prave reči.
Kome ću moći sve da kažem. I s kim ću moći da se smejem.
Jedan koji će da mi oprosti sve što do sada nisam uradila.
Koji će biti sklonište. Koji će biti moj i zvati me: moja.
Ovo što sledi je stranica iz jednog starog bloga. I ovde joj je mesto.
Dragi,
Evo me šetam po srebrnom pesku iz mog avatara. Obavila sam jutarnju gimnastiku – zurenje u daljinu (koja se obavezno obavlja u prirodi) – uživala u tirkiznozelenonamalčiceplemenitoazurnoplavom moru, stavila ogrlicu od dvadeset reči (najkrupnija je blesak, slede dva manja sjaja, a do kraja se nižu sitni svetluci). Raščesljala sam sunčane pramenove i, zbog žagora, reših da ti napišem nešto na trakama kore zelenog bambusa.
Nad mene se bila nadvila se nemirna noć. Sva je bila u slojevima, kao praznična torta: red tišine, red vrelih vrtova sa pučine. Kad bi zaduvalo, činilo bi se da imam dve polovine tela: do bedara mi je bilo hladno, a naviše sam se kupala u znoju koji mi je vetar cedio iz tela i odmah potom ga, u odlasku, sušio.
Osećala sam se kao iskopnela voćka: presušila od iščekivanja, mislila sam da će mi boravak na nitima paučine smanjiti uzbudjenje, a on mi je samo stvorio zbrku u organizmu kroz koju su se strahovitom brzinom smenjivala sva godišnja doba.
U meni je velika tajna. Smeta mi da budem bezbrižna, moram sa nekim da je podelim. Tek tada će mi tudji osmesi pomoći.
Počeh da se dodirujem sa nekim ko mi nije pokazivao lice. Osetih dvojstvo i u sebi u njemu. Mislila sam da u njemu postoji neka borba koja mu drži ruke zavezanim.
Zov koji sam čekala nije birao vreme. Ja sam, zapravo, izazov i uzrok onome što dolazi.
Svaka se običnost raspršila. Zubi pod kojima bretele crvene čipke nemoćno skliznu, a kopča odoleva da na kraju i ona poklekne. Usne mi se susreću s mekom kožom bedara dok ne naidju na lastiš. Muzika je mesto naših susreta.
Optimizam i budnost. Učimo kako da bolje identifikujemo i verujemo u svoje intuicije, znajući da te mentalne slike predstavljaju kratkotrajna sećanja na našu prvobitnu nameru o tome kako smo želeli da nam se odvija život. Želeli smo da sledimo odredjenu putanju u životu, tako da bismo konačno mogli da se prisetimo istine koju životna iskustva pokušavaju da nam saopšte i da to saznanje ponudimo svetu.
Reč je o prisustvu. O onom lakše primetnom, kada znamo ili ne znamo za nečije postojanje. A reč je i o onom teže uočljivom, kada ne znamo ni za svoje postojanje.
Trake bambusa sam ukrasila šarama od travki i biljki.
Baš su te notice u formi pisama čudne, nekad i intuitivno napisane . Čudne u smislu da se nekad, bez naoko ikakvog vidljivog razloga, dugoo, dugoo pamte, da bi jednog momenta, ničim izazvane (ili ipak nečim izazvane!) - isplivale na površinu, s razlogom ili bez njega... (iako sumnjam da se išta dešava bez razloga ). Uostalom, nije ni važno. Važno je da su trake bambusa i dalje ukrašene šarama od travki i biljki... i da su šare neizbrisive... , zar ne?
Dušane, za Džejn Birkin . I ja sam je baš tamo puštala, nešto malo pre ovog pisma. Ja ne mogu da izdajem Predin, ali ti si slobodan lepiti Džejn i šta god već osetiš. Pošto umeš da osetiš.
Makar Tebi nije teško ispuniti želje... da napuniš baterije i odmoriš dušu
"Neke proljetne noći slučajno sam na TV uhvatio kraj filma o bendu Ekatarina Velika, s kojim smo se upoznali, susretali i družili na koncertnim binama cijele bivše države.
Margitu Stefanović, crnu princezu Yu Novoga vala, bolje sam upoznao na Koncertu za ljudska prava, u beogradskom SKC decembra 1988 godine, na kojem smo imali, čekajući na tonske probe, puno vremena za razgovor.
Naši bendovi, Lačni Franz i EKV, bili su na neki dublji način vrlo slični, mada u glasbenom izrazu ponekad čak diametralno suprotni. Dojmila me je snaga Margitinih stavova, mirnoća govora i nježnost njenih pokreta.
Očigledno me je tragična sudbina mojih glasbenih kolega do te mijere potresla, da sam te noći pod dojmom filma, sanjao, da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra.
Slijedećeg jutra napisao sam pjesmu i u maju snimio je u zagrebaćkom studiu Davis, Studijski bend u postavi Branimir Gazdik bubanj, Henry Radanović bass, Ivan Pešut gitara, Marijan Jakić klaviature i Bruno Urlić violina i udaraljke, pod producentskim vodstvom Jakića i Urlića napravio je nježnu podlogu za moj glas, kojeg su romantično zagrlili prateći vokali Darje Hodnik Marinković."
Ao, Dušane, priroda je tačno ta. Po takvoj volim da šetam. Uuuuh, smesta sam otišla tamo...
A Pesma za Margitu... Nema se šta reći. Plakala sam kad sam je prvi put slušala.
Zoran Predin - Rad te imam (na slovenačkom ovo znači volim te)
Lačni Franz - Neka ti poljubac nacrta usne
jedan od njihovih najvećih hitova; LF je, inače, prvi bend Zorana Predina, nastao početkom osamdesetih; ova pesma je napisana kad je bio na nekoj kraćoj turneji i pošto mu je nedostajala njegova voljena, zamišljao je da je sa njom tako što joj je slao poljupce crtajući ih usnama na zamagljenom prozoru; kad vam to ispriča na koncertu, jasno je zašto je postala hit.
Silija ::Ao, Dušane, priroda je tačno ta. Po takvoj volim da šetam. Uuuuh, smesta sam otišla tamo...
Slika jeste tačno ta. Malo je starija, a u pitanju su Vodice, tamo u borovima, malo dalje bila je (ne znam sad) drvena borova kuća Prote Smiljanića, okružena borovima, a koju pamtim još iz vremena kad sam, sa majkom i bratom, tamo provodio po čitav mesec, uz obavezan med kojim nas je popadija budila svako jutro, a posle otvaranja drvenih kapaka i puštanja u sobu neodoljivih mirisa borovine i ozona... .
Nekad su vojne starešine sprovodile jednomesečnu obuku logorovanja pod šatorima i u prirodi u neposrednoj blizini, 2 km. preko puta (današnje magistrale) na jednoj livadi, a ko je hteo od njih, vodio je porodicu (naravno o svom trošku) u privatni smeštaj...
Zlatibor je, još dok je bio mnogo "divljiji" meni u krvi, takav kakvog ga vidiš na toj slici od pete godine i ostaće večito...
Pomislila sam da je Zlatibor, ali danas takvog zelenila nigde nema. Da, pamtim i ja zeleni Zlatibor i koliko me je to opijalo. Evo kako danas to izgleda.
Iznad jezera je napravljen plato, drveće je proredjeno, grane sasečene i sve je žuto. Zelena su samo dvorišta koja imaju prskalice.
Zoran Predin - Ritam lelujave bluze
Moram ovde da proturim jednu pesmu koju mnogo volim. Valjda su ti boravci na farmi uticali da napiše toliko pesama o tome, a medju njima je svoje mesto našla i pesma o jednoj kravi. E, sad, zamislim ga kako skače na koncertima, zamislim ga kako sedi na tronošcu i gleda se s kravom, pa joj posle napiše pesmu... Smesta mogu da se zaljubim. I, naravno, neizbežni štos. Svi su pitali, a koja je to prva najveća životinja.
Lačni Franz - Osećajno stanje mlade krave, druge najveće slovenačke životinje
I da završimo na ovaj prazničan dan jednom kako dolikuje.
Prelepo je. 
. Čudne u smislu da se nekad, bez naoko ikakvog vidljivog razloga, dugoo, dugoo pamte, da bi jednog momenta, ničim izazvane (ili ipak nečim izazvane!) - 
). Uostalom, nije ni važno. Važno je da su trake bambusa i dalje ukrašene šarama od travki i biljki... i da su šare neizbrisive... 
, zar ne?
Po takvoj volim da šetam. Uuuuh, smesta sam otišla tamo... 
I, naravno, neizbežni štos. Svi su pitali, a koja je to prva najveća životinja. 
