+ Tvoje Nježne GodineTvoje njezne godine , sto mi mogu dati
tvoje srce dugo znam, nece da me shvati
tvoje oci pune sna, kako da me slijede
moje pjesme tuzne su, za te jos ne vrijede
Ti bi htjela zauvijek sto sam davno dao
tebi zivot nudi sve, ja sam ljubav krao
svoje njezne godine ti ces dati drugom
jer ja bih tvoje poljupce ispunio tugom
Ref.
Ne budi, ne budi se mala
ti ne znas ni dobro, ni zlo
me budi, ne budi se mila
jer nije jos vrijeme za to
Tvoje ruke malene, kako da me grle
jer dok moje traze mir, tvoje nekud hrle
tvoje njezne godine, njezne misli tvoje
mogu da nas razdvoje , prije nego spoje
Evo još jedne stranice iz starog bloga. Videćete koliko se slaže i sa ovim blogom i sa mojim unutrašjim osećanjem. Mada je pisano u leto, sasvim mi je prikladno da se sada nadje ovde.
Dragi moj,
Prodje jos jedna noć ispunjena nemirnim spavanjem. Jutro je bilo prijatno i prozračno, oblaci plove nebom. Moj grad je, kažu na Vestima, danas najtopliji. Šetam po sobi bosa osećajući tkanje tepiha i čvrstinu poda; zamišljam pesak. Na stolu je činija u obliku čamca tamnih tonova, u njoj narandzaste i crvene kajsije i breskve. Da upotpune sliku, iz bezbojne vaze narandzaste frezije dominiraju aurom stola.
Sedoh za računar i prihvatih se tastature. Razmišljam i pišem ti. Leto me potpuno obuzelo. Groznica tela i čula. Nismo mi sazdani samo od misli, ne postojimo van rasplamsalosti uzbudljivog života. Raspoloženje moje duše oblikuju požuda i slast trenutka, njihova odlučnost. Treba samo želeti. Uživanje je kategorički imperativ, poljupci su najjači argumenti. U ustima jos uvek osećam ukus krupnog zrelog paradjza koji pojedoh sinoć kao jabuku. A pišem o erotici, onoj koja je lepota duše. Jer ljubav ima umeće da pretvori fizičku želju u duhovni dozivljaj.
Muškarac je na sceni. Ogledalo mi otkriva nepoznate treptaje lica dok pogled ispitivački i polako klizi naniže. Koža je željna života, otvorena da upija poglede i susrete. Vidim u odrazu njegove ruke pune kose, a moje nemaju gde do u zagrljaj. Prožima me miris svežine dok se toplina penje telom. Opet razmišljam: da li je ljubav uvek izazov? Da li nas zato što je toliko analiziramo i posmatramo obmanjuje? Da li želi tu otudjenost da utopi u izazovu novog i nepoznatog kada, svladani željom, pristajemo na ono šta daje, shvatajući da dobijamo više nego što misao može da pojmi?
Volim letnje kiše. Jednom je jedna padala do pola mosta. Dok stojim na graničnoj liniji raširenih ruku, osećam se kao da sam negde na ekvatoru, vodič ti kaže dovde je severna polulopta, a odavde južna. Život cine male stvari. Okrenula sam se prema toku reke, da tečem kao ta voda, stalno i neumitno. Niz desnu polovinu tela se slivaju hladne, sitne kapljice, leva se kupa u suncu. Lice, zaokruženo osmehom, zahvaljuje nebu na ovoj radosti.
A pred nama je jos jedna užarena julska noć. U vazduhu neće biti kretanja, težak je od vlage. U ušima mi njegove reči: Ti si pored mene. Miris pudinga od vanile se širi sobom, dok posmatram kašičicu koja me mami. Leto je pobedilo.
Kako nismo imali zimu, slutim da ćemo imati lepih prolećnih i letnjih kiša. Evo, prizivamo ih. A da ona može smeškom upaliti dan... Ovako slaže reči čovek rodjen na isti datum kad i ja (nešto godina pre).
Ja imam sedefnu perlu. Dobila sam je na ulazu u Sunčev hram, koji sam pohodila nedavno. Bio je mesec cveća, površina vode se presijavala u odblescima Sunca. Do ostrva u sredini jezera stizalo se pokretnim mostom. Ispred hrama oivičenog visokim stubovima, šarenela se živopisna skupina ljudi odevenih u odore jarkih boja. Jedni su nudili pehare s vinom, drugi čaj u kristalnim čašama, dugokosi umetnici su svirali na harfama i lirama. Vitke žene ozarenih lica u providnim belim haljinama do kolena, opasane purpurnim trakama, nudile su voće. Iza visokih buganvilija izvirivale su statue majmuna koji su pružali ruke ka Suncu. Na samom ulazu, hram je čuvao soko sa plaštom od hiljadu pera.
Čudesna gradjevina imala je tri sprata u obliku terasa sužavajuci se prema vrhu. Prvi sprat je je bio tamne boje, ali prekriven bar-reljefima. Druga terasa je imala crvenu podlogu, no beše optočena dragim kamenjem jaspisa i rozen-kvarca. Treća, od koje po pedeset stepenika sa tri strane vode do zlatne piramide na vrhu, blistala je azurom. Sama piramida, čiji su unutrašnji zidovi ukrašeni mozaicima, pri vrhu je bila od bezbojnog stakla, no Sunčeva svetlost, koju je prva primala, činila je da staklo ima plavičastu boju neba. Kad se popneš stepenicama koje vode do neba i udješ u piramidu, na liniji koja predstavlja kraj prve trećine od vrha, nalazi se statua boga Sunca čije su grudi prekrivene sedefnim perlama. Posto pridjes s prednje strane i pokloniš se, prodješ na njegovu desnu stranu i u uvo, iz koga visi alka, šapnes svoju molitvu. Podigneš pogled prema horizontu i zatim, sa nekim svečanim osećanjem, izadješ iz Sunčevog doma. Mladići, nagi do pojasa, daruju perle kao uspomenu na ovu nestvarnu posetu.
Po izlasku iz hrama, pogled mi je uhvatio mladića koji je sa obližnje stene skakao u jezero, ruku ispruženih ispred sebe i stisnutih pesnica. Dugo je ronio da bi čuo zvuk iz školjke i tada je počeo da se oslobadja od puzavica i izranja na površinu. Prvo što je ugledao bile su moje oči. Posmatrala sam ga kako pliva ka obali dok sam se vrzmala u gunguli ispred hrama. Odlučih da mu pokažem perlu i ispričam o ulasku u Hram. Naš susret je bio najprirodniji koji sam ikada doživela. Osmeh nam je krasio lice i neko vreme smo uživali u vrcavom razgovoru. Morala sam da podjem za grupom, a on je krenuo samo pravo, kao da je pošao do kraja sveta.
Pričao mi je kako putuje karavanom i osluškuje vetar. Da živi od svilenih buba. Da voli da miluje oblake. I da zaustavlja vreme. Smatrao je da je putovanje smisao života. Vukli su ga horizonti i planirao je put do piramida da bi pronašao skriveno blago. Smejao se kad sam mu rekla da bih volela da se ljubim s delfinima. Kad bi se nagao nad mene, osetila bih da u njegovim očima vidim odraz sebe. Mirisao je na dudinje, iz tela mu je izbijala vrelina. Pravilan torzo je oslikavao snažno muško telo. Dlanovi mu behu mekani poput paperja, a glas nežan kao u Orfeja. Zatekla sam ga bez maske, jer ga priroda opčinjava, no ubrzo ju je stavio.
Videla sam da je tužan i nesrećan i da su mu oči izgubile sjaj. Izgubio je veru u ljubav, jer ga je izdala žena. Više nije verovao da može da obuhvati svet. Nije umeo da se menja, nije znao kako. Bio je osudjen da živi sa svojim greškama. Prestao je da putuje, jer ga je ophrvala nesigurnost. Zaboravio je zamkove koji su mu govorili sve o zemljama u kojima su se nalazili. Pogled mu je izgubio fokus, ruke su bile vezane. Zamagljene oči nisu prepoznavale radost skrivenu u nekom tajnu kutku tanane duše, nisu videle ono što ja jesam, da mu je ostala vera u ljude.
Znala sam da leži negde preplavljen obamrlom sanjivošću, da u tom zaklonu razmišlja o svojim ranama. Iako je umoran, san mu ne dolazi na oči. Oseća je da je odbačen, bezglasno ponavlja molitvu, nemoj da me ostaviš. Oko njega je tama, zvezde mu ne šalju poljupce koje će spustiti na nečije usne. Utihnule su ptice čiji ga je poj budio. Njegovo biće razarao je nemir. Dok je naš autobus lagano odmicao a Hram se gubio sa vidika, ja sam razmišljala o njemu i pitala se da li ću ga ponovo sresti.
Sećaš li se kako je ležati u dvoje
na stogu sena u društvu meseca i zvezda?
Sećaš li se čije su to bile krave
što su ti ujutro pojele šešir...
Zoran Predin & Šukar - Zadnja večerja
Se spomniš, kako je ležati v dvoje
na kupu sena v družbi lune in zvezd?
Se spomniš, čigave so b'le tiste krave?
Zjutraj so tebi pojedle klobuk.
Rosa je umila vročo noč. Cvetje je še zehalo.
Dan prišel je soncu na pomoč. Žabam se je strgalo.
Grom je ribniku izdal skrivnost. Štorklje so se muzale.
Veter naju je pregnal pod most. Vrbe so zajokale.
Že veš, da je sonce luč iz vesolja,
bog, ki postaja jezen na nas?
Že veš, da je zima botra tišina,
volk, ki je vetru posodil svoj glas?
Kaj bo zraslo iz peskovnika polnega prekratkih hlač?
Koga bo ubila zibelka, svet pokvarjenih igrač.
Ni več Eve, ni več jablane. Raj je vedno bolj strupen.
Barve smeha so pozabljene. Mesta nimajo imen.
Se spomniš, kako je ležati v dvoje
na kupu sena v družbi lune in zvezd?
Se spomniš, čigave so b'le tiste krave?
Zjutraj so tebi pojedle klobuk.
Ako dovoljno jako poželiš 
A da ona može smeškom upaliti dan... Ovako slaže reči čovek rodjen na isti datum kad i ja (nešto godina pre). 
