|
Poslao: 21 Dec 2006 11:27
|
|
DR.R ::1. Zoni ne verujem ti da su ti deca gadna.
2. Zamisli recimo da tvoja sestra ima dete i ono tako malo dodje nesto da ti trazi (recimo ujko pokazi mi kako da reinstaliram komp) i ti mu odgovoris "odbi gade"!
1. verovala, ne verovala - tako je!
2. malo dete trazi reinstal kompa? heh, to bi bilo cudno... inace, naravno da bih pomogao svakome, ako mogu... da li je to dete od 3 godine ili baba od 93 godine, meni to nije vazno (jedino kad bih morao da biram, pre bih pomogao detetu)... ali, ja ne volim da se igram sa malom decom, ne volim da ih drzim (mrzim kad neko pokusava da mi uvali neku bebu ili malo dete da ga kao malo pridrzim!), ne bih nikako voleo da se bakcem ceo dan i celu noc oko tako necega...
ma, bre, ne volim decu! 
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 11:34
|
|
skroz ti ne verujem.........nisi ti tako ohol.....to je fasada...ali kako ti kazes.....videcemo.
Ko zna u buducnosti ce deca mozda biti super pametna pa ce njima reinstaliranje kompa biti kao nama sto smo u tom uzrastu ucili da pisemo kose i prave crte.
Ok ako ne volis da ti neko pokusa da ti uvali dete da pridrzis. Nije to tvoj fazon......
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 11:46
|
|
Nisam spreman, ja sam spremna! 
Kao i u svemu u životu i za decu ponekad izgubiš živce, ali te to brzo prodje. Ponekad poželim da se izgubim iz kuće, da nikog ne vidim, ni decu, ni muža, ni sudove, ni veš, ni ručak. Da budem negde sama, ali bukvalno sama. Možda da mi društvo pravi neka dobra knjiga i niko i ništa više! I šta onda uradim: kažem mojim ukućanima: odoh ja i oni već znaju da idem sa prijateljicom na kafu, da se vraćam za dva sata i da ću opet biti ona stara i da će, možda, dobiti i palačinke! 
To je život: nikada nismo isto raspoloženi, kao što nismo ni gladni.
I nikada nećeš biti sigurma da si uradila pravu stvar, jer ćeš uvek misliti da je nešto drugo moglo biti bolje. Šta bi bilo, kad bi bilo. A život ide dalje.
Nikada nećeš biti sigurna da li bi bila dobar roditelj - to se ne zna dok ne postaneš roditelj. A onda krećeš da učiš sve iz početka i isprobavaš razne stvari. Deca su vrlo jednostavna. Takvi smo i mi bili kada smo bili mali, samo smo zaboravili. Kod dece je sve crno ili belo i nema "medjutim".
Nije trudnoća strašna stvar. Ona jeste drugo stanje u kome svaka žena treba da uživa i da normalno živi. Znaš, dan pred prvi porodjaj sam vozila kola, a noć pred drugi sam bila u kafiću. I nek mi neko kaže da sam nenormalna, slučajno! Porodjaj je već druga stvar, ali ovo je 21. vek. Postoji epidural koji eliminiše bol, tako da tu nema traume, a taj osećaj može samo neka žena da ti opiše (ne bih baš ovde o tome). Postporodjajne traume postoje, kod nekoga više, kod nekoga manje izražene, ali ako pored sebe imaš muškarca koji će ti pomoći i psihički i fizički, to će brzo proći (uostalom ne traje dugo). Normalna postporodjajna trauma se odnosila, bar kod mene, na prvo dete, jer nisam znala da li ću sve uspeti da uradim kako treba. A već kod drugog je to bilo nešto rutinski, jer sam "kao" već iskusna keva!
Šta da ti kažem na to da ti brak ne dosadi? U životu ako nešto stalno radiš, permanentno iz dana u dan, naravno da će da ti dosadi, ali moraš da nadješ neki ventil gde ćeš da se isprazniš. E, kada mi dodje takva "žuta minuta", ja pomislim da sam mogla i gore da prodjem (što se muže tiče) i kažem sama sebi: ipak si imala više sreće nego pameti sa ovim tvojim "dinosaurusom" i nastavim dalje. 
Opet sam se raspričala, ali ti samo pitaj, ako mogu ja ću da ti pomognem!
Btw: koliko godina imaš (ako smeš da kažeš)? 
Dopuna: 21 Dec 2006 11:46
ZoNi :: malo dete trazi reinstal kompa?
Dete od tri godine ti neće tražiti reinstal kompa, ali će znati da uključi komp. Sa 5-6 godina će znati šta je krekovanje!
Jel još uvek nećeš decu? A znaće više o kompjuterima od tebe
Da vidiš za jedno par godina, na MC-u, u čestitkama se pojavi slika malog ZoNi-ja sa njegovim ponosnim tatom, a mi svi, naravno, krenemo da čestitamo. E ondaK ću da te podsetim na ovo pisanije 
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 12:35
|
|
Uvek pre nego da dodam nešto 'sa strane', tj. kada se ubacujem retkim komentarom u diskusiju - strahujem šta će drugi pomisliti; i većina dobije utisak kako sam pametnjaković (damn wiseguy!), koji misli da je upravo taj njegov smarački odgovor jako vredan za okolinu... Neee - ako već znam nešto iz svog domena interesovanja, podeliću to s' vama. Možda se tu krije traženi odgovor, ali to ne znači sam neminovni oportunista...
Evo, počeću smisaoni deo post-a uobičajenom frazom - dodaću samo ovo:
- U Medicini (i njoj podredjenim naukama) se obično veruje tvrdnjama da je najveći šok u životu pojedinca - rodjenje. Ali žene/devojke imaju još jednu veliku prekretnicu koja 'guta' energiju i materiju - porodjaj.
I sada razmislite; zašto se mnogo više vrednuje sopstvenorodjeno dete? (nemojte me krivo shvatiti, ali izmedju onih koji prave razliku i onih koji izjednačavaju važnost individua - ima razlika; samim tim - eto i trećeg nivoa razlike!)
I zar nije zanemarljiva bol koja prati trudnoću, te porodjaj? (naravno, opet skrećem pažnju na normalni porodjaj)
Novorodjenčad, zatim bebe, deca potom, ljudske jedinke su najranjiviji primer odrastanja - u istoriji sveta koji poznajemo! A kako je u svim disciplinama koje izuskuju mišljenje balans mera za normalnost i uobičajenost - sva ta 'buka' oko podizanja deteta stoji; zato što je čovek mentalno najrazvijenije stvorenje (primetite kako ova celina obuhvata inteligenciju, emocije, sistem vrednosti, nagone [osnovne i sirove i one kontrolisane, socijalne], motive i još brdo zasebnih kategorija koje, kada se objedine, imaju veću zajedničku snagu od pojedinačnog delovanja!). Čovek je biće koje se ne može razlučivati na proste delove i očekivati njihovo istovetno delovanje dok su u izolaciji! I to sve stoji jer onda čovek može na mnogo zahtevniji, teži način da se bori, sam ili kao deo zajednice; a život nas ne pita da li smo spremni ili nas vodi na merenje pre meča... samo redja udarce... ''Čovek, svojim prvim udahom života srlja u pravcu smrti'', rekoše Kinezi... (zato život jeste serija udaraca)
- i zašto onda i danas ljudi umeju (po celom svetu) da se pozovu na onu staru parolu ''Hoćeš li učiniti ispravnu stvar'' - da li će muškarac uzeti ženu za svoju suprugu, ako joj je već napravio dete? Zato što se i tu teži ka ravnoteži; dete je, u očima nekih genetičara, ~10% svoj otac, ~10% svoja majka i ~80% samo svoje postojanje! Tako i otac ima udeo u patnji (porodjajnoj i uzgojnoj) majke njihovog deteta, a brak je zakonom regulisana odluka (svojevoljno obostrano prihvaćena) koja se stara o tome da oba roditelja doprinose očuvanju svog potomka - bez zabušavanja! U tome je značaj braka.
P.S. Mogu ovako do sutra; molim vas da, ukoliko komentarišete moj odgovor, pročitate ceo tekst i da ne zaključujete prerano o mojim stavovima 'tražeći rupu' u napisanom -> dajte mi šansu da odgovorim i na vaš odgovor, pa ću tako prići još bliže traženoj celini; ne mogu da kucam u nedogled...
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 13:57
|
|
ne znam bre
Volim provokacije "Btw: koliko godina imaš (ako smeš da kažeš)? " Naravno da smem. Imam 28 godinica. A sada povratno pitanje: a ti? 
Ja volim decu. Oduvek sam ih i volela, ali kako ja kazem "ja volim TUDJU decu" jer nemam ni nagon ni zelju da imam svoju. Cist strah. Priznajem! Jesam li ja nenormalna? A i sve te price o problemima i ludilu koje krene od dana kada se sazna za trudnocu idu u prilog tome da mi se zelja i ne pojavi.
MladjaVR
Moja definicija porodjaja je cista trauma i za bebu u za zenu. Materinski instikt pokrenut i odrzavan lavinom hormona je nesto sto kreira srecu i privrzenost bebi. Po nekada se zenama i ne probudi materinski instikt ili je ugusen problemom koji to rodjenje donese. To me nanese na misao koliko se u stvarnosti vrednuje sopstveno dete. Teoretisanje je jedno ali surova realnost neretko i nesto drugo. Ne zelim ni da razradjujem taj pravac ovog konteksta.....
Ne znam da li je zanemarljiva porodjajna bol. MISLIM DA NIJE. Ali je priroda ucinila svoje i napravila jednu "prevaru". Posle ogromnog bola nastupa zadovoljstvo. To je hemija. Mama na bebu (bi trebalo da) reaguje ogromnim zadovoljstvom i srecom a to je impuls koji salje mozak. Posle adrenalina serotonin i endorphin (ako se ne varam). Kazu da se posle porodjaja majci odmah da beba da je vidi. Tada se stvara neka "veza" izmedju mame i bebe. Tada bebi reaguje culo mirisa i instikt za opstanak a majci materinski instikt. Priroda je sve to (u vecini slucajeva) savrseno izbalansirala. Priroda = cista umetnost = genijalnost. Ali postoje ljudi koji iz OVOG ili ONOG razloga nemaju dovoljno jak nagon za produzenjem ljudske vrste slanjem svo genetskog materijala u "slobodu". Recimo strah ili sebicnost ili samozivost.....postoje, verujem jos po neki razlozi (prenaseljenost planete, globalno otopljavanje....). Iz slicnih razloga se ni u brak ne upustaju.
''Hoćeš li učiniti ispravnu stvar'' => previse opsiran i relativan pojam. Ozeniti zenu zato sto je trudna a izmedju vas ne postoji nista drugo? Ne. Nije prava stvar ozeniti se u tom slucaju. Po meni prava stvar je pomoci toj zeni da odgaja to dete i tom detetu biti otac u pravom smislu. Jer ako su zajedno a veze ih SAMO dete osecace se lose u toj prici i pravice glupe kompromise i neretko jedno drugom nanositi bol. To za dete nije dobro a u toj sredini (mama, tata i dete) dete ima primat.
Imam i za tebe pitanje: Kako to otac ima udeo u porodjajnoj patnji? Slazem se da se brine i da je uspanicen (sto je neretko dodatni problem) ali njega nista ne boli i hipoteticki gledano on posle uspesne misije ide da se napije (naravno od srece) a mamu sve boli, umorna je, usivaju je.....i ko zna sta jos.
Volela bih da napises sta ti konkretno mislis na teme:
1. Beba ili ne
2. Brak ili ne.
Ja volim filozofiju ali ako moze jedan sazet odgovor. 
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 15:28
|
|
@DR.R:
Pazi, maltene ceo tekst koji si napisala se podudara (sa sopstvenog aspekta - tvog), po pitanju moralne srži, sa mojim odozgo; dopunjuju se, ne kažem da si prepisala ili tako što, jer ni ne mislim da si prepisala (a morao sam ovo da obrazložim za svaki slučaj).
U suštini, zbog toga si i previdela da si samo potvrdila moje ideje svojim, koje su im dosta srodne..!
Dalje, ne kažem da dvoje mora stupiti u brak zbog deteta - samo sam napomenuo osnovni, sirovi princip ponavljanja tog pitanja (onog pod navodnicina) i podvukao značaj braka kao zakonom kontrolisanog sporazuma. Apsolutno je dozvoljeno delovanje protiv braka iako dete 'staje izmedju njih'...
A ovo si pogrešno protumačila - otac ima udeo u porodjajnoj patnji majke njihovog deteta; ne u sopstvenoj. Jeste to neka nepravda, a zašto se kao uobičajeno ustalilo mišljenje da ne postoje očevi koji bi radije zamenili majke svoje dece, što se porodjaja tiče?
Evo, sad, mog odgovora na konkretna tražena pitanja:
Imam 20 godina (zapravo 21-nu krajem Januara) i obožavam decu. Igrom slučaja sam bar malo mentalno sposobniji od svojih roditelja (a i ostalih ljudi, priznaću - koliko god neskromno to bilo), te jako verujem da ću biti mnogo bolji roditelj od mnogih; iskusio sam uglavnom sve negativne (nikako sopstvenom željom) stvari, situacije zapravo i upamtio ih - preneću mudrost o tome svom/joj detetu/deci (a mislim da ću ih imati - prirodnijim putem ili usvajanjem).
Shodno tome, koliko god nespreman bio, sposoban sam za podizanje dece; ona su važnija od ogromne većine mojih prioriteta.
Isti razlozi potkrepljuju i činjenicu da jesam za brak. Pogodite zašto... Zbog toga što ću prvenstveno za emocionalno-intelektualno vezivanje izabrati sposobniju osobu, onu za koju mislim da će biti sklona ispravnijm rešenjima (iz spektra ispravnih odluka), slobodnu, a pristojnu, uspešnu, a ne previše ambicioznu, dobru, a (za razliku od mene) čvrstu. Ja sam veran; i nisam ljubomoran (skoro uopšte - i nisam nenormalan zbog toga). Praštam više nego što to iko radi. Ali i slabić, jer ne podstičem inicijativu i kad sam najpogodniji za to; teško je živeti sa mnom - naporan sam, a ne zahtevan. Otvorenog uma; neće se moje dete bojati da mi prizna kako je nešto uradilo loše, kako je gay ili šta god bilo po sredi...
P.S. Niste me upoznali - ne bi trebalo da me procenjujete i sudite o meni; ali ono ne znači da to ne radite... Hvala što ste dosad bili uvidjavni.
Dopuna: 21 Dec 2006 15:28
P.P.S. I izvini za nesažet odgovor, ali ne mogu da priuštim sebi da me pogrešno protumače zbog nepotpune izjave ili ćutanja kad je odgovor bio potreban - to mi se prečesto dešava; povučen sam i uglavnom ćutim dok me neko nešto ne pita... A ondaaaa.......
|
|
|
Poslao: 21 Dec 2006 22:47
|
|
DR.R
O kom ludilu pričaš u trudnoći?
Ti sad imaš 28 godina, znaš li kakve te sve analize čekaju kad predješ 30-tu?
Sad ću još više da te uplašim, pa tek onda nećeš poželeti svoje dete!
Mladjo, ne sekiraj se. Niko tebe ovde neće pogrešno da protumači. Ti si ionako suveše zreo za svoje godine. Svaka čast! 
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Dec 2006 08:39
|
|
MladjaVR
Svaka cast. Jesi zreo si za svoje godine i to sto pises se u mnogo cemu slaze sa mojim stavovima. Primer: ja idem na Pilates vezbe. I normalno gde ima zena ima i pijace. Pricale smo o deci i ja kazem da ako mi se desi da mi dete bude gay ja ga necu ubiti ili odreci ga se zbog toga. Mozda ce mi biti krivo i shokantno da cujem tako nesto ali cu se truditi da ga razumem. Nasli bi zajednicki jezik. Sve devojke i zene koje treniraju sa mnom su zanemele. Jedna ima malu bebu (sina) i odmah se izjasnila da to njen sin nece da bude. Ja joj kazem ni ja ne zelim da to moje dete bude ali ako bude potrudicu se da ga razumem. Sustina tog mog razmisljanja je da se ljudi radjaju i razvijaju kao izuzetno razlicite individue i to sto ja ne razumem ne znaci da zbog toga neko treba da oseca teskobu i da mrzi jutro sto ga budi. Imam prijatelje cija je kcerka prelepa ali ima vidan defekt kicme i strasno je tvrdoglava povodom terapija. Prvi put kad sam je upoznala dala sam joj do znanja da je strasno lepa i fotogenicna i kupila sam neke knjige koje nameravam da joj poklonim kako bi mozda sebi malo vise pomogla. Mada u njenom slucaju smatram da treba neka agresivnija metoda. Problem je velik. Ne mislim da sam los pedagog. U familiji imam puno dece kojima sam ja tetka. I kad ih niko ne razumem u njihovim svadjama i povodom ucenja i odrastanja ja im nadjem novi pristup da se osecaju dobro u svojoj kozi (maloj, lepoj) i da pokusaju ponovo. Usvajanje mi nije problem. Sta vise, to mi je alternativa, ali niko me ni malo ne podrzava u tome. Porodjaj NIKAKO nije moj izbor!!! A moj "tetkinski" instikt mi je za sada sve sto mi treba.
Ako sam dobro shvatila imao si problema sa roditeljima. Nisu te razumeli? "iskusio sam uglavnom sve negativne (nikako sopstvenom željom) stvari, situacije zapravo i upamtio ih - preneću mudrost o tome svom/joj detetu/deci (a mislim da ću ih imati - prirodnijim putem ili usvajanjem). " Ah, da se bolje poznajemo objasnila bih ti sa koliko (u najmanju ruku) problema sam ja odrasla. Ali moj moto (izlizan ali tacan) je STO TE NE UBIJE TO TE OJACA. Ja iz svake lose situacije izvlacim mudrost. Da to me gradi, da to me gura napred ali i cini nesigurnom: Da li cu ja biti dobar roditelj. Da ja to zelim ali sta kad su oni momenti kad ti ne vladas sobom (zbog iscrpljenosti, zamora, problema druge vrste....) u pitanju. Tada ne donosis odluke racionalno vec instiktivno....sta tada....greske? To pitanje sebi postavljam i u vezi "braka-veze". Ja sam uvek bila voljena u vezi ali iz nekih cudnih razloga uvek sam sebe zamisljala kao "samu". Bez veze, u svom stanu, sa dobrim poslom, i da idem da posmatram erupcije vulkana. O da, da, da......ko me god zna kaze da sam komplikovana, sama za sebe kazem da sam naporna (mada to cujem i od drugih po nekad), zahtevna, ali i cudnog detinjastog ponasanja, zabavna uvek puna pitanja, sa mnom ti nikada nije dosadno (sta god to znacilo. Bilo da je veselo ili komplikovano). Bila sam ljubomorna samo kad je jedna osoba u pitanju i to mi se on sam namece vec 5 godina i on je bio uporan da me isprovocira. Ja nikada nisam bila sa njim u vezi ali mi je u jednom periodu mog zivota bio extra bitan i od tada on zeli da je vecno u mom zivotu (i ako ja imam decka vec 2 godine) bez obzira na to sto mu ja kazem da ne zelim da je on u mom okruzenju u svojstvu "udvaraca". Moja slaba tacka je sto padam na provokacije(bez obzira sto se po nekad vremenski interval provociranja meri u godinama a nekada u satima), kao i to sto sam naivcina da ljude prvo posmatram sa dobrog aspekta pa se stvori jedan kratak momenat gde moj stav dovodi u pitanje moju percepciju kad su u pitanju losi ljudi. Imam ja jos mana......ali necemo o tome. Size je da se moj kung fu razvija u mudrijem pravcu.
Kad sve to saberem i oduzmem i dodam to da sam i po malo ne zadovoljna sovojim stecenim iskustvima (kojih je malo) ishod kalkulacije je da ja i nisam ni za brak ni za decu. Ja sam los kockar (mozda sam i egocentrik u izvesnoj dozi) a brak i deca su cista kocka. Mozda bude dobro a mozda i ne bude(i ako se ti trudis).
Sta me jos brine: to sto se u braku desavaju momenti da ljudi prestaju da vole ili da se privlace...... Ja sam tvrdog kova kad je u pitanju pokazivanje i gajenje emocija. Mogu da kazem da volim familiju i prijatelje ali ne mogu da kazem da volim decka. To je u mom slucaju i zabavno jer je moj decko izuzetno pozitivno bice (lepo je odgojen. Njegovi roditelji se i danas vole i ako su stariji ljudi) pa se zezamo, ali nikako nije dobro. Ako i taj aspekt moje persone posmatramo mozemo zakljuciti da ja i nisam neko ko moze da doprinese bracnoj "ljubavi" vec samo da je osakati..... da bi me voleo treba me razumeti. I ponavljam: od uvek sam od strane muskog roda bila veoma voljena. Bilo da je veza u pitanju ili neki "obozavaoc". Sto me navodi na misao da su muskarci po nekad i mazohiste.
Odakle tolika prezanje u mom umu od braka i dece? Pa ja sam stalozena samo kada mogu neke situacije da predvidim, izbalansiram (uz pomoc stecenog iskustva) a kad je u pitanju moja budunost sto se tice braka i dece tu nista ne mogu ni da predvidim niti imam iskustva.
Mozda mene nije pogodila ni prava strela ljubavi niti sam stala na ludi kamen (zar je potrebno biti lud da bi sve to uradio?) ili sam mozda stvarno dovoljna sama sebi ili je mozda strah u pitanju. Moj decko sada vec i gubi strpljenje sa mnom jer mu ja stalno govorim "sto se pre prilagodis cinjenici da ja necu da se udam i da imam decu bice ti lakse". On mi kaze "ne moj vise da mi govoris takve stvari. Ne cu da se salis. Kad te zvanicno pitam ili pristani ili raskini". On planira sledece godine da bude zvanican. Hi, hi, hi....reci cu vam ko je pobedio. Posto je to za mene objavljivanje rata. Ako mi je stalo toliko do njega ja necu imati snage da ga ostavim a ako ne......da, da,....ja sam kamencina (tako su me drugarice zvale u srenjoj skoli jer su mislile da sam surova prema muskom rodu i njihovim osecanjima. Nisu me pogadjale emocije drugih muskaraca jer sam imala decka. A ja sam verno bice. Nisu one mene razumele. Ja nisam prevarant i ako sam sa nekim to znaci da je on za mene jedini muskarac na ovoj planeti. Ostala bica muskog roda su ili familija ili prijatelji ili mi je svejedno da li si bata ili seka ti si za mene poznanik.). Moj decko je dobar. Voli me. Zrtvuje se za mene. Sta sam onda ja? ......saznacete u nastavcima.......Hi, hi, hi.....
P.S. dati sazet odgovor?
ne znam bre
Necu ni da pomislim kakve sve analize mi trebaju posle 30-te. Ja sam O- krvna grupa. Mama mi je rekla da tada trudnice imaju extra "tretman" sto se tice dodatnih analiza.
Ma ja cu da usvoji dete........tako je lakse...... 
|
|
