|
Nadovezao bih se na ovih par komentara koje su poslali Jana i Panonian, naravno, bez skretanja sa teme, iako se u to može eventualno posumnjati..:
Najbolji način da se (što reče Jana) uslovi nečija bezopasnost ili relativna sigurnost od impulsivnih/afektivno-agresivnih poteza je - vaspitanje, tj. 'životna škola'; najveći uticaj ovde mogu imati roditelji (očigledno), predavači (bilo u zabavištu/osnovnoj/srednjoj školi, a ponekad i na fakultetu), ali bezmalo i svi ostali ljudi koji sačinjavaju socijalnu okolinu jednom pojedincu...
A neuspeli trik je u tome što roditelji nemaju pojma šta im sve deca uopšte rade i kako se ponašaju; subjektivni su i obično zatvoreni za osluškivanje svih nagoveštaja (ne samo nekih, odabranih, što je najčešće slučaj) i recionalizaciju kao pravi pristup problemu. Zato većina njih ne zna da nabroji više od pet prijatelja svog deteta, misli da im dete ne psuje i ne radi sijaset stvari koje radi ogromna većina mladih danas, te je neverovatno lako biti ponet bujicom trenda... a dete je to što polako postaje oblikovano u sve ono što mu se dopadne ili učini korisnim - to je UVEK obrazac oformljavanja (uz dodatak da i preterano forsirana trauma takodje [nesvesno] usmerava pojedinca)... Džaba onda kukanje, kažnjavanje i negiranje.
Koliko god da je uloga drugih i mala (neki cool drug, nastavnik koji je samo nakratko predavao detetu itd.), efekat je onno što se broji, presudjuje..! A jedina tvrdnja mnogih naših političara u koju itekako treba verovati je da je sistem vrednosti poremećen. Ja se ne bih usudio da svoje dete prepustim slučaju i u mnogo boljim uslovima, a kamoli kad je situacija ovakva...
Svako na svakog utiče, a ljudi su generalno (i donekle razumljivo) sebični, samo što najčešće preteraju u svom zatvaranju ili otimanju radi svog! To ih sve više čini i glupim - prepuštaju se instinktu, nagonu, umesto razmišljanju, empatiji... 
Ali i mnoge nazovi-slučajne stvari kroje put pojedinca... Ja sam (ovo što sledi nije hvalisanje, već dajem lični primer) tih, generalno povučen, a raspoložen kad god sam nekome, bar malo, potreban, ali i totalno nesvadljiv, bezopasan - jer me je život (koji, rugam se, maltene nisam ni imao) tome naučio; jebeni medicinski fenomen zbog mnoštva različitih boljki koji sam od rodjenja do dan-danas i majka koja se je žrtvovala skoro u potpunosti za mene (na tom putu zamalo izgubivši kontrolu nad bratovim vaspitanjem, ponašanjem i bacajući ćaleta i svoj posao u 'treći plan') su me načinili ovakvim.
Znam da, koliko god poraza naredjao i šta god izgubio, ne mora da bude kraj..! I znate šta? Opet sam (iako malo čudan) vrlo prijatan.
Kada bi roditelji uopšte znali da deci pokažu pravi način, sve bi bilo mnogo bolje. Onda na razvoj 'normalnog' pojedinca neće previše uticati ni kasnije okruženje, ni neki sport, hobi, posao... a većina, rekoh već, a znate i sami, neće gledati da vam pomogne kad ne tražite pomoć... ni znati da li vam je potrebna kada to sami ne vidite.
A možete i sami, zapavo lako, razlučiti svoje želje od mogućnosti; ako se dovoljno 'istrnirate' za bilo koji dogadjaj, samokontrola će ostati očuvana. (prosto, samo odlučiš da ne želiš da 'dižeš ruku'; čvrsto odlučiš i grdiš sebe i kad pomisliš na to)
P.S. Nisam nikad 'upao' u tučnjavu, a jeste mi se desilo da dva-tri puta dignem ruku na drugog; al' bejah baš klinac, tako da se to ne broji (dok ne postaneš mnogo izgradjeniji, svesniji samog sebe, a i ostalih - nekad već oko 15-te godine života). Ni sa jednom devojkom, koliko se sećam, se nisam ni posvadjao, a kamoli je udario... Uopšte je malo verovatno da se bilo sa kim u budućnosti potučem, još manje da to bude sa ženskom osobom...
P.P.S. A što se tiče, još, i toga da devojke umeju i same da budu krive za batine koje dobijaju i trpe od partnera - ne bih se toliiiiiko složio sa Janom...
Mama mi je advokat; baš skoro je imala slučaj maltretiranja devojke (dvadesetpetogodišnjekinje) od strane bivšeg momka [u Vranju]. Lik je i ranije (dok su bili u vezi) umeo da je udari, ali i posle dugog raskida često preti (lično i preko drugarica) ili je uhodi, plaši zovući telefonom u sred noći itd. A pre dva-tri meseca je kidnapovao, odvezao van grada, držao vezanu nekih 8 sati i prvenstveno psihički, ali i fizički zlostavljao (na svu, kakvu-takvu, sreću - nije uspeo da je siluje)...
Bilo kako bilo, ona je živa i (čini se) zdrava, a ono govno od čoveka ne znam kako je završilo, ali znam da je iz zatvora bio pušten relativno brzo (ne znam zato što me nimalo jebeno ne interesuje išta o njemu).
Ali je poenta sledeća - nije to, nikako, jedini slučaj zlostavljanja 'slabijeg pola' za koji znam. I nekad je devojka/žena stvarno zaljubljena, te ko-zna-kako-i-zašto lako oprosti partneru nanetu psiho-fizičku povredu, a nekad su ti skotovi prokleto destruktivno uporni... toliko, da se devojke ne mogu ni lako otarasiti od njih, a kamoli osloboditi...
Jeste većina slučajeva relativno blaga, gde se i njima može mooožda prebaciti trpnja, ali nije uvek tako... nažalost.
|
Da, da... Nemoš ti ženo o tom suditi! Moraš da znaš nešto muškom neprikosnoveonm ponosu!!! 
