|
Voja Žanetić
GDE SMO ONO STALI? Povratak iz devedesetih
Beličasta svetlost polako se probijala kroz očne kapke, koji su se sporo i teško otvarali. Kroz nozdrve je ulazio miris nekvalitetne hrane, pomešane sa mirisom medicinskog alkohola i znojem natopljenih krevetskih madraca. Oči su se otvorile, jedva, a glava se teško pomerala da uhvati pogledom prostoriju. Okolo su aparati i bolnički ležajevi, u prostoriji ko zna kada poslednji put okrečenoj. U ćošku je titrao televizor. Žena u belom poskočila je i krenula prema vratima bolničke sobe.
- Doktore, probudio se! Izgleda da je svestan!
Ovo je bio veliki događaj u bolnici, na koga se godinama čekalo. Bolesnik star 38 godina, natčovečanskim naporom porodice i prijatelja, a pre svega medicinskog osoblja bolnice, prethodnih 11 godina 9 meseci i 23 dana proveo je u komi, a posle saobraćajne nesreće koja se dogodila u noći između petog i šestog oktobra 2000. Trajanje njegove kome, naravno, bilo je daleko od svetskog rekorda Elen Espozito, koja je u nesvesnom stanju bila 37 godina i 111 dana, ali ovaj pacijent je predstavljao, ako ništa drugo, onda bar lidera u regionu u ovoj oblasti.
Oko probuđenog povratnika iz kome smestio se čitav konzilijum lekara i ostalo pripadajuće medicinsko osoblje. Merili su mu pritisak, proveravali reflekse, pregledali slušalicama pluća. Bolesnikov zbunjeni pogled bio je, za to vreme, prikovan za televizor u prostoriji, na kome su upravo počele vesti.
- Gde sam ja ovo? - prošaputao je bolesnik.
- U bolnici, gospodine! Dobro došli vi nama! Konačno ste budni, zdravi, a 12 godina niste bili pri svesti! - radosni osmeh širio se licem glavnog lekara, koji za sebe već odavno rezervisao počast da razgovara sa pacijentom, kad se i ako se probudi.
- Doktore, nemojte se tako grubo šaliti sa mnom - ljutito je procedio pacijent. - Kako 12 godina, kad eno Dačića na televizoru. I Vučića. I Nikolića. Poslednje čega se sećam su demonstracije ispred Skupštine. Ovo oni sigurno predaju vlast revolucionarnim snagama.
- A, ne. Ovo oni upravo dolaze na vlast... - lekar je nepripremljeno ulazio u ovu diskusiju, iza leđa dajući znak osoblju da ugase televizor.
- Kako dolaze, kad je trebalo da odu? Gorela je Skupština, specijalci su nam slali poljupce, vojska se povukla, televizije smo zauzeli... - srdžba u bolesnikovom glasu se smanjivala, polako ustupajući mesto očaju. - Znači, bila je kontrarevolucija dok sam bio u nesvesti! Nismo uspeli!
- Ne, ne, grešite. Uspeli ste. Peti oktobar je veoma značajan datum u istoriji naše zemlje! Da nije njega, ne bi bilo velikih promena u političkom životu zemlje! - lekar je polako upadao u paniku, jer televizor još nije bio isključen.
- Kakvih promena, sad ste rekli da su Dačić i Nikolić na vlasti? - pacijent je bio sve zbunjeniji i sve manje snage mu je bilo u glasu. Medicinsko osoblje pored njega merilo je rapidno povećanje pritiska.
- Ma da, ali to nisu ti ljudi koje vi znate, mislim, jesu, al' su oni sad skroz drugačiji.
- Ne razumem.
- Sad ću da vam objasnim, na brzinu.
Posle demonstracija pre 12 godina, kad ste vi izgubili svest, došao je Koštunica, a u stvari Đinđić. Onda je ostao samo Đinđić, a Koštunica otišao u opoziciju. Milošević i Šešelj su otišli na suđenje u Hag, potom je Đinđić ubijen, Koštunica se vratio, Milošević je umro, umesto njega došao Dačić, Tadić je došao umesto Đinđića, pobedio Nikolića dva puta i Koštunicu jednom, pa je zbog toga Nikolić sa Vučićem napustio Šešelja, kome još uvek sude u Hagu, onda je Koštunica sada politički tamo gde je nekad bio Šešelj, Nikolić tamo gde bi bio Milošević, Dačić delimično tamo gde je hteo da bude Tadić, a skoro svi su za Evropu, u koju neće da nas prime. U tim okolnostima Tadića je u trećem pokušaju pobedio Nikolić, koji zbog Evrope ne može sa Koštunicom, pa mora sa Dačićem, koji je u međuvremenu sa Dinkićem napustio Tadića, pa Tadiću, a da ne prođe kao Koštunica pre četiri godine, nije dovoljno da bude samo sa Čedom, mada mu je tako i bolje, jer smo pred bankrotom i takve će teško da nas prime u EU, pa koliko god im ponudio Nikolić. Malo je možda komplikovano, ali nadam se da sam bio jasan.
Bolničkom sobom je zavladao muk. Sve su oči bile uprte u pacijenta, koji je zbunjeno posmatrao lekara zadihanog od brzog davanja preko potrebnog objašnjenja. Potom je čovek koji se probudio iz kome duge skoro 12 godina spustio glavu na jastuk i ponovo izgubio svest. Sada su sve oči bile uprte u zadihanog lekara.
- Šta me gledate? Pa je li tako bilo?
Razočarano i frustrirano, medicinsko osoblje je u dugoj koloni napustilo bolesničku sobu. Lekar je seo pored svog ponovo komiranog bolesnika, uhvatio ga za ruku i duboko uzdahnuo, gledajući vesti na i dalje neugašenom televizoru. Potom je pogled vratio ka svom pacijentu.
- A i ti si baš našao kad ćeš da se probudiš.
|
)
