Enough bullcrap from me

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prihvatiti odbijanje

Srce moje boluje, jer upitati želi:
''Ko si ti, devojko
koju ne čujem, mirišem, nit' dodirujem
dok za tobom željno uzdišem?"
A ne sme.

Treptaj snažni kazuje da
zaljubljujem se, potpuno, u
mnogo više od reči,
iako su sve što vidim...

Kada svak' bi sretan bio
obuzima me samo bol
jer znam da
sve što tražiš jesam
i što nećeš moći voleti.

Okrutna si, otrovna, a samo si što si;
i kad bi znala za me
briga te bilo ne bi što
drugu kraj me neću moći hteti.

Samoća je moja tamnica, no
bojim se da ova iluzija pašće,
prekinuvši prijatan mi san; ipak
nelako je napustiti siguran put,
osim ako niste ja...

Ona mirno postoji, nevina za
žudnju što me ubija.
Svejedno, i da tu je - ostao bih ukopan,
iako samo Vreme nosi ključ do naše Istine.


'Bemti... Preteranom promišljenošću poslednjih strofa sam, čini mi se, umanjio žar s početka pesme... Ne svidja mi se, preterano, kako je na kraju ispala - ionako sam je pisao u dve sesije, a to ne volim; mnogo je tečnije (bilo šta što stvarate) kad to ide 'u jednom dahu', budući da je osećaj ne samo snažan, već oupšte postojan, dok nakon duže pauze (obična dremka ili budjenje u sledeći dan) povod i/ili bar njegova silina prosto skliznu...

P.S. @ Vanjkic : Mislim da je, nakon neodredjenog vremena tuge, 'Mirijada želja, a jedna je prava' zračila pozitivnošću...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ponoć nesudjene strasti

Hodnikom hladnim
usnulog grada
putuje deo mene -
vazduhom zubatim poterano
talasa se
izdahnuto breme.

Beskrajni krov
potpomaže utihnulost
zvezda u okovu
rdjajućih namera;
i u času gubitka
retkih zrna sreće
ono što jesam
bira stazu laži.

Svoje želje sve
menjao sam
za tebe, iako si
sladjani mit što
samo me otupljuje.

Izazvan prošlošću,
puštam da tiho me
pridobiješ, a tvoj sam
oduvek i bio...
u noćima svetlijim
jednu iskru trebao.

Oblaci se, tromi,
preteće spuštaju i
za sobom me(ne)
na kolena vuku, no
nema te da čuješ ono
što nisam izgovorio;
dok srce moje traje
u njemu ćeš stanovati
najpre ti...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

prvi autobus i dolazi nazad u vranje da te prodrmamo malo, predugo si ostao gore, pa si poceo i pesme da pises. more da vidis kako sva melanhonija nestane kad bude ludnica ovde...

svidjaju mi se pesme ali ja sam zapravo susta suprotnost od tebe, totalno bez emocija(jer su me sjebale jednom i nikad vise), mrzim patetiku, dramu, melanhoniju, zato mislim da bi najbolja terapija za tebe bila da does i da odemo u neku kafanu i da se urokamo ko stoke...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

C c c... Pa, pišem, bre, od prvog razreda gimnazije..! Dakle, nisam skoro počeo; samo sam u tome sazreo, u poslednje tri godine (valjda).
Sda, bile dobre one ili ne, niko sem mene ih ni ne može razumeti sasvim, 'videti u pravom svetlu'. I u tome je zapravo čar...

Pf, k'o da ja nisam bio sje*an (emocionalno); al' fora je u tome što sam bezopasan, nimalo agresivan, te u neku ruku konstruktivan zbog toga...
Uostalom, nije baš da mrzim bilo koji ekstrem (npr. kočeća patetika/zaslepljujuća sreća) ili išta izmedju, već sam naučio da volim sve što je ljudsko (bez jedne, nema ni druge krajnjosti). Kad god da mi se nešto desi, uvek se trudim da budem nepristrasan; to go with the flow...

A teško da ću skoro za Vr - čim odem (a totalno retko dolazim), počnu da me sposadaju svi redom; aj' kod ovog rodjaka, pa onda me zivkaju svi drugari... blah! Kad ću, bre, da učim? Uopšte, da radim šta sam hoću?! Onako me svi vuku po njihovom... a i znaš nit' pijem, nit' volim kafane/kafiće. Kad sam izašao - izašao sam (napolje).

P.S. Je l' znaš da mi je NS još od prošle godine stalno mesto prebivališta? Zvanično više nisam Vranjanac...
(nastavićemo preko privatnih poruka, please)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čovek i veštačka sreća

Probudiš se, jednom,
voljom samo ne tvojom,
u lancima nikog drugog
i spoznaš da ključ si od
katanca već odavno sâm progutao.

Sve što te muči je
prijatelj kog imao nisi,
iako mnoge si sasvim blizu pustio
i to što primoravaš sebe na sve što
krvnički jurilo je tebe,
uzevši ti dušu donoseći bol.

Da je svaka tvoja kap bila
razum na jeziku drugog Čoveka
pretvarati se morao ne bi
da si manji od onoga što nosiš iznutra,
hodao bi svetom slobodan;
a u svoju si klopku upao, njima poučen
vlastitu krv i suze dozvao...

Čudno, posve, jer ono što čuo bi svugde je da
uvek drugo srce zna šta za tebe je najbolje!

Postaćeš još jadniji ako, poput mene,
ne oglušiš se načina tudjinca
nakon prvog saplitanja u ponor, te (ne)
podješ drugim putem, što dalje
od licemerja neukih idola;
svoje ruho kroji znanjem usamljenim.