|
Ovaj mini strip savršeno ilustruje kako ja vidim problem kreacionizma.  I uvodi reč koju ja uporno izbegavam, jer nisam osoba iz nauke, reč činjenice.
Ponovo, smatram da se nauka i religija ne isključuju. Postavljaju različita pitanja, pripadaju različitim sferama misli. Nauka se bavi činjenicama koje su nam dostupne, religija zahteva veru, koja proizilazi iz unutrašnje potrebe čoveka da pronađe svoje mesto na ovom svetu, i veze nema sa dokazima i činjenicama.
Nauka ne počiva na veri, ali zahteva veru u činjenice, u uspostavljeni poredak stvari, jednako kao što zahteva da se taj poredak stalno preispituje.
Teorija Evolucije nije statična, ona se ,koliko ja znam, menja, ona ne pruža konačne odgovore, niti na njih pretenduje. Ali osnovni princip, osnovne činjenice, one ostaju. A one otprilike glase da je sav živi svet na zemlji nastao iz jednog izvora, pre ne znam koliko (4 valjda) milijardi godina. I te činjenice se zasnivaju na dokazima koji su materijalni, opipljivi. A lepota te teorije leži u tome da na jednostavan, uverljiv, elegantan način, pruža odgovor na pitanje raznovrsnosti živog sveta na zemlji. Meni je ta teorija lepa, ali je iz moje perspektive sveta ona i istinita, što je daleko važnije.
Moja tvrdnja da se do istine teško dolazi, u vezi je sa problemima kojima se nauka u užem smislu i ne bavi, koji ostaju u domenu filozofske misli. Bing bang je termin kojim se bave kvantni fizičari koliko ja znam. Među najznačajnijim misliocima današnjice su upravo fizičari, i to je takođe veoma zanimljiva tema, ali gde ja još i u fiziku da se upištam, malko sam čitala nekog Majakiševa, gledala neke naučne emisije, i to je sve.
Nauka pokušava da nam odgovori kako, ne i zašto je nastao svet. Na to zašto odgovor pružaju religija, filozofija, književnost. Ali meni je od pitanja nastanka živog sveta, daleko zanimljivije pitanje njegovog nestanka, i čini mi se da je veoma teško prihvatiti našu budućnost kao vrste sa stanovišta teorije evolucije, daleko teže od prihvatanja objašnjenja nastanka. Da sam znala da ću da otvaram ovu temu, ne bih ovo već citirala kod danke, sada se ponavljam:
Citat:Ne tako davno, pitali bi naučnike iz raznih oblasti da opišu jedan jedini problem koji bi želeli da je mnogo bolje shvaćen. Zaboravio sam sve druge, toliko mi je bila frapantna izjava Martina Risa, kraljevskog astronoma i profesora kosmologije i astrofizike na Kembridžu:
Želeo bih da skrenem pažnju na neverovatnu količinu vremena koja je pred nama - pred našom planetom i pred samim životom. Većina obrazovanih ljudi jeste svesna da smo mi ishod gotovo četiri milijarde godina darvinovske selekcije, ali mnogi zamišljaju da su ljudi i njena kulminacija. Naše Sunce, međutim, nije ni na polovini svog životnog ciklusa. Ljudi neće biti ti koji će posmatrati urušenje Sunca za šest milijardi godina. Koja god bića tada budu postojala, razlikovaće se od nas onoliko koliko se mi razlikujemo od bakterija i ameba.
Naravno! POGREŠNO - MNOGO POGREŠNO - SVE VREME. Koliko je samo amaterski ne razmotriti nešto toliko prosto, zastrašujuće posledično! "Mi" nećemo izumreti za šest milijardi godina. Nešto mnogo naprednije - ili bar mnogo različitije od nas - treba da izumre. Za početak, mi ćemo možda nestati u još jednoj planetarnoj kataklizmi. Permska kataklizma zbrisala je devedeset devet posto svih životinja na zemlji, kataklizma iz doba krede dve trećine svih vrsta, uključujući i dinosauruse, što je omogućilo da sisari postanu dominantna vrsta kopnenih kičmenjaka. Možda će neka treča Kataklizma zbrisati nas i ostaviti svet ... čemu? Bubašvabama? Genetičar Dž. B. S. Haldejn često se šalio kako su Bogu, ukoliko Ga ima, "bubašvabe neobično drage", budući da je stvorio čak 350 000 vrsta.
Ali čak i bez nove Kataklizme, evolucija se neće odvijati u pravcu kojem se mi - sentimentalno, solipsistički - nadamo. Mehanizam prirodne selekcije zavisi od opstanka, ne najjačih, niti najpametnijih, nego najprilagodljivijih. Zaboravite na najbolje i najpametnije, zaboravite da je evolucija nekakva velika, bezlična, društveno prihvatljiva verzija eugenetike. Odvešće nas tamo kuda želi - ili bolje, neće odvesti "nas", pošto ćemo se ubrzo pokazati nedovoljno opremljeni za bilo koji pravac da odabere; odbaciće nas kao sirove, nedovoljno prilagodljive prototipove, i slepo nastaviti ka novom obliku života koji će "nas" - i Baha i Šekspira i Ajnštajna - učiniti da izgledamo primitivno kao neke bakterije i amebe. Toliko a fortiori o Gotjeu i umetnosti koja pobeđuje smrt; toliko o onom patetičnom žamoru i ja sam takođe bio ovde. Ne postoji ni "takođe", jer neće postojati neko ili nešto da mu se kao poznaniku požalimo, a da to nešto ili neko zauzvrat poznaje nas.
...
Dva pitanja. Da li, gledano iz aspekta jedne evoluirajuće planete kojoj je ostalo još šest milijardi godina, razumevanje da mi nismo ništa više od ameba pomaže da prihvatimo da ne posedujemo slobodnu volju? I ako je tako (pa i ako nije tako), da li nam ovo olakšava umiranje?"
Džulijan Barns, Nije to ništa strašno (preporuka kolakovskom )
|
Nema utehe u njoj, ali istina i uteha nisu, kako Dokins kaže, u međusobnoj vezi (indoktrinacija je otpočela).
Ponekad se pitam el čitao iko Darvina, el zna nešto o teoriji uopšte...
