|
Poslao: 07 Apr 2009 02:31
|
|
Može i ovako, prirodna selekcija iz drugog ugla 
Barns, Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja ::I tako se raščulo; ali, po svom običaju, nisu nam rekli istinu. Zar stvarno mislite da su u blizini Nojeve palate (o ne, nije taj Noje bio sirotinja) obitavali podesni primerci svake životinjske vrste na svetu? Ma nemojte, molim vas! Ne, ne, bili su prinuđeni da kandidate traže preko oglasa, a da potom odaberu najbolji par od onih koji bi se pojavili. Pošto nisu želeli da prouzrokuju sveopštu paniku, organizovali su takmičenje parova - kombinaciju biranja mis, kviza i izbora idealnog bračnog para - i naložili takmičarima da do određenog meseca dođu pred Nojevu kapiju. Možete zamisliti kakvih je tu bilo problema. Pre svega, nisu svi takmičarskog duha, te je vrlo moguće da su se samo najgrabežljiviji pojavili. Životinje koje nisu bile dovoljno pronicljive i nisu umele da čitaju između redova nisu bile zainteresovane za luksuzno besplatno krstarenje za dve osobe, hvala lepo. Niti su Noje i njegova ekipa vodili računa o tome da neke vrste određeno doba godine prespavaju; a još manje o očiglednoj činjenici da neke životinje putuju sporije od drugih. Sećam se, na primer, jednog božanstvenog ležernog lenjivca - predivan stvor, verujte mi na reč - koji jedva da je stigao da siđe sa drveta pre no što ga je odneo ogromni talas Božije osvete. Zar vi to zovete prirodnom selekcijom? Za mene, to je profesionalna nesposobnost.
Organizacija je bila krajnje aljkava. Noje je kasnio sa izgradnjom brodova (pogotovo kad su radnici shvatili da nema dovoljno ležajeva i za njih); zbog toga odabiranju životinja nije posvećena dovoljna pažnja. Prvi koliko-toliko pristojan par koji bi se pojavio bivao je prihvaćen - izgleda da je to bio sistem; o pedigreu se vrlo malo vodilo računa. Naravno, iako su rekli da će od svake vrste uzeti po dvoje, kad je stvarno do toga došlo... Neki su stvorovi, jednostavno bili "nepoželjni na Putovanju". To je bio naš slučaj; zato smo morali da se ukrcamo kao slepi putnici. Mnoge životinje koje su po svim pravilima predstavljale posebne vrste, bile su odbijene. Ne, govorili su im, od vaše sorte već imamo dvoje. Pa šta ako imate dva-tri obruča više na repu ili niz čupavih pramenova duž kičme? Vas imamo. Žao nam je.
dzoni snezni ::Ja verujem da postoji prilagodjavanje, i evolutivne promene, ali ne mislim da to nekako ide bas samo od sebe, mislim da postoji neki siri okvir u kome se to sve desava.
....
Sve ima neku svrhu, razlog postojanja, a to nije mislim proizvod slucajnosti.
Ne daj se dzoni, evo sada ćemo da te preobratimo u evolucionistu Tamtitam je lepo objasnila (  ) da se prirodna selekcija ne zasniva na slučajnostima. Kako ja shvatam proces prirodne selekcije, ona je mehanizam, sa veoma jasnim ciljem, da žive oblike prilagodi što bolje njihovoj okolini. Tako dolazi do toga da se od "grešaka" odnosno mutacija u genetskom materijalu, dalje nasleđuju samo one koje omogućavaju da jedinka što bolje opstane u svom okruženju. Valjda je ovo jasno, nema slučajnosti, postoji zakon opstanka. A taj zakon je doveo do formiranja čoveka. I kao što je Tamtitam rekla (ima da se ogradi od mene, mnogo se pozivam na nju  ), nije to prijatno sagledavanje našeg porekla, odnosno našeg položaja u odnosu na ostale vrste i u odnosu na budućnost.
U pasusu koji sam citirala gore, Barns se cinično, ironično, ili kako već, odnosi prema biblijskoj priči o Potopu u paketu sa prirodnom selekcijom. Noje je rasista i pijandura, nesposoban čovek koji je za svoj zadatak izabran isključivo zbog bogobojažljivosti, a ne zbog svojih sposobnosti i vrlina. Priča je ispričana iz ugla jedne od životinja na brodu (zapravo termita) i svedoči o tome kako su Potop preživeli najsnalažljiviji - ne ni najpametniji, ni najjači, ni najplemenitiji. U priču uvodi neke aktere koji su bili plemenitiji i pametniji od ostalih, ali nisu opstali, bačeni su u more, ili su pojedeni ili su misteriozno nestali.
I to saznanje, da nismo naj od naj, već nekakav "šljam" koji se probio, opstao, to je možda ono što nam smeta da prihvatimo proces prirodne selekcije.
Verujem da se oko ovoga ne sporimo, ali koliko razumem, sporno je to što mora postojati nešto, neki cilj, neka svrha, nešto što čovečanstvu daje smisao? Što ne možemo poimati, što nije dogma zvaničnih religija, a što nauka ne može empirijskim putem nikada da otkrije?
E sad, u nezgodnoj sam situaciji da branim nauku. Zato što sam sklona tim poetskim pogledima na svet. Ali ne slažem se da je nauka dogmatska i kruta, suština nauke je upravo suprotna. Nauka je okrenuta stalnom istraživanju i širenju vidika (al' sam originalna  ). Nauku čine ljudi, to pokušavam da kažem, izuzetni pojedinci, koji su bili u stanju da vide dalje i bolje od ostalih, i da formulišu zakone koje je moguće dokazati, proveriti. I postoji nekakav niz naučnih dostignuća kroz istoriju, koji je u svojoj suštini jedinstven, koji je nadovezujući. Neki ne smatraju da je to tačno, smatraju da nema progresa i da se vrtimo ukrug. Da svako vreme ima svoje zakonitosti. Ne znam ni sama šta mislim o ovome, ali večeras ću biti na strani kontinuiteta, s verom u nauku, odnosno u čoveka. 
dzoni snezni ::Samo dakle iznosim sta mislim, bez ikakvog pretendovanja da sad to proglasavam nekakvom sigurnom istinom..
Takođe (ali pošto je blog moj, da se zna da smo ja i moja istomišljenička klika uvek u pravu )
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2009 11:01
|
|
Tako znaci, hocete da me preobratite! Nedam se ja...)
Nauka ima veliki broj ljudi istrazivackog duha, koji sire vidike, ali isto tako ima i onih drugih. I naucnici su samo ljudi, a nisu svi istrazivackog duha. Postoji ono sto se zove establisment, a ima ga i u nauci.
Interes, borba za sopstvene pozicije i njihovo ocuvanje, nisu prisutni samo u crkvi, nego i u nauci. Nisu retki slucajevi da su nova otkrica vrlo
tesko prihvatana od strane naucnog establismenta, da su neki istrazivaci bili spoticani upravo od svojih mentora i nadredjenih, itd.
Sad malo o evoluciji.
Saznanje da nismo " naj ", mene ne pogadja niti zbog toga imam problema sa teorijom evolucije. Ja verujem u povezanost svih stvari i zivih bica u univerzumu, i verujem da sve ima svrhu svog postojanja , i da je svaki oblik zivota vredan i specifican na svoj nacin.
Koliko nauka zaista zna o stvaranju sveta, prostora, vremena, i moze li to da objasni ? Mislim da je tajna zivota previse slozena da bi se objasnila samo evolucijom, ili Bogom. Bolje da se zadrzim na ovom, pocecu da filozofiram, a onda cete mi usi izvuci...
Jelkice, ja verujem u besmrtnost duse, ali ne u biblijskom smislu da lose
duse idu u pakao, a dobre u raj, i da gore sede neka bica koja to odredjuju.Verujem u nesto sto bi bilo najblize istoku, reinkarnaciji ili tako nesto, znaci da to sto mi sve vidimo kroz materijalno ( ne u smislu novca, nego cvrstih, opipljivih dokaza ), ne mora da znaci da ne postoje i drugi vidovi postojanja, koje mi ne mozemo da registrujemo, astralni, energetski, ne znam kako da ih nazovem, ali ne u smislu postojanja
bogova, i sl.
Uf, nadam se da me necete sad iznapadati.
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2009 11:10
|
|
dzon snezni ::Sve ima neku svrhu, razlog postojanja, a to nije mislim proizvod slucajnosti.
Joj, ne znam. Mozda ima, mozda i nema. A sta ako je ceo razlog postojanja samo ta mogucnost umnozavanja replikatora.... odnosno gena? I posto oni odredjuju razvoj embriona postoji mogucnost da ostaju nasi nevidljivi (i jedini) dirigenti i tokom celog zivota. Brrr. Vidis da nam ne dozvoljavaju da nasledjujemo za zivota naucene stvari. Nista od toga stecenog u zivotu nece se iskopirati na nasu decu. Oni samo jednostavno teze da sami sebe sto vernije iskopiraju. I sta ako je to sve? Geni ne "misle", geni nemaju plan niti uvid u buducnost. Mozda i nema vise od toga 
Puff, puno je ovo za mene. Idem ja nazad u gvadalaharu, u svoj tech deo, tamo me glava ne boli, sve se zna a to sto se ne zna, ima na googlu
Jelkice, Barns, bome, iskace na prvo mesto shoping-liste. Vec mesecima smekam tog Artura i Dzordza, ali nisam povezala do danas sa Istorijom sveta o kojoj si pisala (sve do youtube klipa u onom 'jelkicino-drugo-ja blogu'  )
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2009 16:18
|
|
dzon snezni ::Uf, nadam se da me necete sad iznapadati
Taman posla, pa ne napadamo mi ovde ljude. Samo malko Miroljuba, ali to od milošte
Razumem to što govoriš o nauci, ali ja smatram da na kraju istina (možda samo onoliko koliko nam je dostupna) odnosi prevagu nad svim sujetama, centrima moći, zabludama i ne znam ni ja čemu sve ne. Postoji nekakav konglomerat ljudskih dostignuća iz kog se ipak može izvući nekakva progresivna nit. Da li nam ona pomaže da ispunimo svoj cilj kao ljudske vrste (da li cilja uopšte ima?), da li nam pomaže da shvatimo ko smo i čemu treba da težimo, nisam sigurna. Znam samo da se moramo voditi radoznalošću, i da moramo postavljati pitanja i tražiti odgovore. A nauka na kraju ipak dolazi do odgovora, koji možda nisu potpuni, a možda nikada neće ni biti, zavisi kako ko gleda na taj problem.
Tamtitam ::Vec mesecima smekam tog Artura i Dzordza
"Nije to ništa strašno", "Nije to ništa strašno", to ko pročita, voleće i "Artura i Džordža". U toj knjizi je genijalan, "Artur i Džordž" je meni bila malko ... dosadnjikava, nego na YT nije bio drugi klip.
A ima i prikladan odlomak:
Barns Nije to ništa strašno
"Na radiju sam slušao jednu doktorku, specijalistu za svest, koja je objašnjavala da mozak nema svoj centar - sredinu kao takvu - niti u fizičkom, niti u funkcionalnom smislu; i da naše poimanje duše ili duha mora da se zameni poimanjem "zasebnih neuronskih procesa". Ona je objašnjavala kako naše shvatanje morala potiče od toga što pripadamo vrsti koja je razvila zasebni recipročni altruizam; da koncept slobodne volje kao u, recimo, "donošenju svesnih odluka pomoću malog unutrašnjeg sebe" mora biti odbačen; da smo mi mašine za prepisivanje i prosleđivanje delića kulture; i da su posledice prihvatanja svega ovoga "zaista čudne". Eto za početak bi značilo, kako se ona izrazila, da "sve ove reči koje izlaze na moja usta ovog trenutka nisu proizvod mog malog ja, nego su proizvod čitavog univerzuma koji samo obavlja svoj posao".
Kami je smatrao da je život besmislen - svakako bi bilo bolje da je odabrao "apsurdan", a i bogatije je u oslikavanju naše usamljene pozicije bića koje je "bez razložnog razloga za bitisanje". Ali on je verovao da, kad smo već tu, moramo izmisliti pravila za sebe. Zatim je rekao da "sve što pouzdano zna o moralu i dužnosti čoveka duguje sportu" - preciznije fudbalu, i vremenu kada je bio golman u Rasinj Universiteru u Alžiru. Život je fudbalska utakmica, njegova pravila su arbitrarna, ali ipak neophodna jer bez njih se utakmica jednostavo ne bi mogla igrati, i nikada ne bismo doživeli one trenutke lepote i radosti koje fudbal - i život - mogu da prirede.
Kad sam po prvi put otkrio ovo poređenje, aplaudirao sam mu kao navijač s tribina. I ja sam bio, kao i Kami, golman, mada manje istaknuti. Poslednju svoju utakmicu igrao sam za Nju stejsmen protiv Odbora laburista iz Sloua. Vreme je bilo mizerno, peterac kaljuga, a ja nisam imao odgovarajuće kopačke. Nakon što sam primio pet golova, bilo me je isuviše sramota da se vratim u svlačionicu pa sam se, onako mokar i pokunjen, odvezao pravac kući. Ono što sam otkrio tog popodneva o društvenom i moralnom ponašanju u neznabožačkom univerzumu, čuo sam od dvojice malih dečaka koji su se šetkali iza moga gola i nakratko proučavali moje neuspešne pokušaje da držim Odbor laburista iz Sloua na odstojanju. Nakon nekoliko minuta, jedan je neljubazno primetio: "Mora da je rezervni golman." Ponekad nismo samo amateri u našim sopstvenim životima, nego se često osećamo i kao zamena.
Danas je Kamijeva metafora zastarela (i ne samo zato što je sport postao sve nepoštenija i nečasnija oblast). Iz guma slobodne volje ispušten je vazduh, i radost koju pronalazimo u divnoj životnoj igri samo je puki primer društvenog preslikavanja. Više ne postoji: tamo negde nekakav neznabožački i apsurdni univerzum, pa da se iscrtaju aut-linije i naduva lopta. Umesto toga: nema odvojenosti između "nas" i univerzuma, a shvatanje da se namećemo kao neki zasebni entitet jeste samozavaravanje. Ako je ovo zaista tačno, onda je jedina uteha koju mogu da izvedem iz svega ovoga da nije trebalo da mi bude toliko krivo zbog pet primljenih golova protiv Odbora laburista iz Slouna. Bio je to svemir koji obavlja svoj posao.
Specijalistu za svest takođe su pitali kako gleda na sopstvenu smrt. Ovako je glasio njen odgovor: "Gledaću je s ravnodušnošću, kao još jedan korak, znate. 'Oh, evo sad - ja sam u ovom studiju s vama - kakvo divno mesto.' 'Oh, evo sad sam na samrtnoj postelji - tu sam gde sam...' Prihvatanje je, rekla bih, najbolje što može da proizađe iz ovakvog načina razmišljanja o stvarima. Živite punim plućima, sada - najbolje što možete, a ako me pitate zašto treba tako - ne znam. I tu se nailazi na pitanje vrhunskog morala - a to ta stvar i radi. A očekujem da će to raditi i na samrtnoj postelji."
Da li je ovo prava filozofska, ili neobično razdragana pretpostavka da će Prihvatanje - peta i poslednja faza teoretičarke Kibler-Ros - biti dostupno kada bude zatrebalo? Preskočiti Poricanje, Bes, Cenkanje i Depresiju i uputiti se pravo ka Prihvatanju? Ipak sam malo razočaran sa "oh, evo sad sam na samrtnoj postelji - tu sam gde sam" kao Poslednjim Rečima budućnosti (i dalje su mi bolje, na primer, one bratovljeve: "Postaraj se da Ben dobije primerak Bekerovog Aristotela"). A nisam siguran ni da u potpunosti verujem nekome ko za radijski studio kaže "kakvo divno mesto".
"To ta stvar i radi. Ja očekujem da će to raditi i na samrtnoj postelji." Primetite ovde srozavanje lične zamenice. "Ja" je mutiralo u "to" i u "ona stvar". Promena jednako alarmantna i implicitna. Dok se preispituje čovekov karakter, uz njega se mora preispitati i jezik. Svet novinskih profajlera koji opisuju karaktere - fiksna paleta prideva, ilustrovanih ponekom anegdotskom poskočicom - zauzima jedan, a svet filozofa i mozgologa - bez kapetana za kormilom, i svim onim morem labavih asocijacija - zauzima drugi kraj spektra. Negde između nalazi se svakodnebni svet sumnjičavog zdravog razuma, ili zdrave korisnosti, gde ćete takođe naći i pisca, tog profesionalnog posmatrača amaterizma u životu.
U romanima (mojim takođe) ljudska bića krase u suštini shvatljivi, premda ponekad i skliski karakteri, i porivi koji su prepoznatljivi - nama, mada ne uvek i njima. Ovo je suptilnija, tačnija verzija pristupa jednog profajlera. Ali šta ako to, ustvari, uopšte nije tako? Ja bih, pretpostavljam, ponudio Automatsku Odbranu A: pošto ljudi zamišljaju da imaju slobodnu volju, formirane karaktere i mahom konzistentna uverenja, neka ih onda tako pisci i portretišu. Ali za nekoliko godina ovo će možda izgledati kao naivno samoopravdavanje jednog zavaranog humaniste, nesposobnog da barata logičnim posledicama modernog razmišljanja i nauke. Ja još nisam spreman da smatram sebe - ili vas, ili neki lik iz jednog od svojih romana - distribuiranim neuronskim procesom, a još manje da umesto "ja" ili "on" ili "ona" upotrebim "to" ili "ona stvar"; ali priznajem da roman trenutno zaostaje za mogućom stvarnošću."
E, to se zove istomišljenik
|
|
|
Poslao: 10 Apr 2009 20:27
|
|
Uh,Kami.''Mit o Sizifu'' sam citala cio mjesec,odlazuci knjigu pored sebe da bih 'svarila' pojedine pasuse.Velica Nietzsche-a,kao najslavnijeg ubicu Boga,pritom pominje da je vjera u besmrtnost prijeko potrebna covjeku,kao zastita,smiraj,utociste,da osmisli zivot vjerom.Citirala bih jos ponesto,ali ispadam iz teme.
|
|
|
Poslao: 10 Apr 2009 21:20
|
|
Ako želiš slobodno citiraj trnoružice. Mada negde postoji zasebna tema o knjizi, ne znam da li na Filozofiji ili na Književnosti, nije ni ovde van teme. Ovde ste dobrodošli i ti i Kami
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Apr 2009 17:06
|
|
Sociologija nam je jasno stavila do znanja,kako je i zasto,covjek stvorio Boga...Jos je ekspresivniji bio Nice.Trazio je vrlinu u stilu Renesanse,vrlinu bez moralke.Laz nikad covjecanstvu ne moze biti od koristi.Kami navodi kao oponenta Kierkegaarda,i njegovu ukrivenu misao da je Bog,sa vjerom i sumnjom u njega,itekako potreban.No,svi smo to vjerovatno davno iscitali,dozivjeli,pa i prevazisli.Potom Dostojevskog,i njegovo rvanje sa Bogom.Pamtim jednu eksplicitnu izjavu H.Milera:''Kad sretnem dragog Boga,pljunucu ga u lice.
Na temu evolucije,nemam sta da dodam.Veoma ste podsticajni,u svojim izlaganjima.Barns je zaista vrijedan paznje,o cemu govori i fakat da sam narucila neke njegove knjige,jer ih je u knjizarama nemoguce naci.
|
|
|
|
|
Poslao: 12 Apr 2009 03:11
|
|
Evo sad bas vidjeh na Nat.Geo.,kako persijanci,postujuci i slijedeci zoroastrijanizam,ostavljaju svoje mrtve lesinarima da ih kljuju,na za to predvidjenoj gradjevini kruznog oblika-zemlja bi ih,kako se smatra i propovijeda,ukaljala.
E,ovo se zove offtopic,ali sa kime da podijelim ovo saznanje u ovo doba?
|
|
Ja sam od onih što veruju u veru, ali ne umeju da veruju.
