|
Vuk i sedam jarića
Bila jednom jedna koza koja je imala sedam jarića, a volela ih je kao što svaka majka voli svoju decu. Jednog dana, spremajući se da krene da nabrsti lišće za večeru, okupi ih oko sebe.
- Dečice moja draga - reče ona jarićima, dok ja budem odsutna, nemojte nikom da otvarate vrata. Mogao bi da naiđe zli vuk i da vas pojede u jednom zalogaju. Ako vam neko zakuca na vrata, zatražite da vam pokaže svoje šape. Ako su crne, a nezvani posetilac uz to ima i hrapav glas, budite sigurni da je to zli vuk.
- Ne brini, majčice - povikaše uglas jarići. - Znamo mi da se čuvamo. Nikom nećemo otvarati vrata i poslušaćemo tvoj savet.
Koza onda pohita prema šumi. Na putu naiđe na svoju prijateljicu koja je zaustavi. - Kuda hitaš, draga prijo? - upita je znatiželjno druga koza.
- Da nabrstim lišća za večeru - odgovori koza, ne zaustavljajući se.
- Znaš li, draga prijo, šta mi je pričala ona crna koza stanuje s druge strane šume? - bila je uporna druga koza.
- Oprosti, ali žurim. Jarići su mi sami u kući, a i sama znaš da se ovuda mota zli vuk.
Skriven iza jednog oborenog drveta, vuk je pažljivo slušao taj razgovor. Naćuljivši uši, saznao je sve ono što ga te interesovalo.
?Baš lepa novost', obradova se vuk. ?Sedam slasnih jarića sami u kolibi. Istini za volju, mogao bih da smažem i ove dve koze, ali njihovo je meso isuviše tvrdo za moj ukus. Odoh ja do kolibice i jarića, moje slasne večerice.'
Malo kasnije vuk se prikrade kolibi i zakuca na vrata. Kuc, kuc...
- Otvorite, dečice - progovori vuk. - Ja sam, vaša majka, donela sam vam svežeg i sočnog brsta.
- Ne, ti nisi naša majka - povikaše jarići uglas. - Njen je glas nežan i mio, a tvoj je grub i hrapav. Ti si sigurno zli vuk koji se mota ovim krajem.
Vuk, onako ljut, ode u šumu, u šupljini stabla nađe roj pčela, ukrade im malo meda i proguta ga. Glas mu od toga odmah postade nežniji i mekši.
Vrati se pred kolibu i ponovo zakuca na vrata.
- Ja sam, vaša majka, donela sam vam svežeg i sočnog brsta.
Jarići se zamisliše na znajući šta da urade. U taj čas vuk neoprezno stavi svoju šapu na ram prozora. Kad su jarići videli tamnu, dlakavu šapu, odmah su se dosetili da je to vuk, pa povikaše.
- Ti nisi naša majka i nećemo ti otvoriti vrata. Naša majka nema tako tamne šape. Odlazi, zli vuče!
Vuk htede da pukne od muke. Onda se doseti i otrča do vodeničara - Iznesi mi džak brašna da obelim šape.
Vodeničar poče da se vrpolji i nećka, ali se vuk naljuti i reče vodenčaru da će ga pojesti ako ga odmah ne posluša.
Uplašeni vodeničar iznese džak brašna, a vuk gurnu šapu u brašno i obeli je.
Belih šapa, vuk požuri pred kolibu i po treći put zakuca na vrata.
- Pokaži nam prvo svoje šape da vidimo da li si ti naša majka - rekoše jarići.
Vuk stavi svoju šapu posutu brašnom na prozor. Videvši belu šapu, jarići pomisliše da je majčina, pa širom otvoriše vrata.
Razjareni i gladni vuk baci se na njih bez milosti. Mališani pokušaše da mu izmaknu te poskakaše ispod stola, iza stolice, u veliki orman, pod korito, u peć u kojoj nije bilo vatre, pod krevet, a sedmo jare neopaženo umače i sakri se u unutrašnjost velikog starinskog sata.
Ali vuk ih sve nanjuši i proguta svih šest jarića, ali onog najmlađeg nije uspeo da nađe.
Kad se zasitio, vuk izađe iz kolibe, pronađe senovito mesto na zelenoj travi pod drvetom i zaspa črvstim snom.
Nešto kasnije koza se vrati iz šume. Ugleda širom otvorena vrata kolibe, a u kolibi nikog živog. Svuda je tražila svoje mališane, pozivajući ih njihovim imenima. Kad je pozvala onog najmlađeg, začu se jedan uplašeni glasić.
- Mamice, ovde sam, u starom satu!
Majka ga izvuče iz sata, a jare joj ispriča kako je vuk progutao njegovu braću.
Užasnuta i ožalošćena, koza izađe iz kolibe, a za njom je skakutalo malo jare. Kad je stigla do livade, ugledala je vuka kako hrče izvaljen pod drvetom. Hrkao je tako jako da je treperilo lišće na granama.
U nabreklom stomaku nevaljalog vuka nešto se mrdalo i koprcalo.
?Da li ja to dobro vidim?' pomisli koza. ?Zar je moguće da su moji jadni jarići još živi!?'
Istog trenutka posla svoje najmlađe mezimče po makaze, iglu i konac. Onda raspori vujči trbuh i već posle prvog reza pojavi se glava jednog jareta. Posle nje druga, i tako redom, ostalih pet. Mali jarići zagrliše svoju majku i počeše veselo da skakući oko nje.
Tada majka reče svojim jarićima: - Pođite sada i donesite mi krupno kamenje. Njime ćemo napuniti stomak ove zveri dok još spava.
Jarići prikupiše gomilu kamenja i njihova majka sve brzo ubaci životinji u stomak. Zatim polako i oprezno, da se vuk ne probudi zaši njegov stomak.
Vuk je tako duboko spavao da ništa nije primećivao. Kad se najzad probudio, hteo je da se digne i ode do bunara jer je bio žedan. Čim je ustao, osetio je kako ga kamenje u stomaku užasno muči i pritiska.
Jedva se dovukao do bunara, ali kad se sagnuo da se napije vode, teško kamenje da povuče i on pade na dno.
- Vuk je mrtav! - povikaše jarići. Od radosti zaigraše sa svojom majkom jer sada više nisu imali čega da se plaše. Od tada su mirno živeli u svojoj kolibi na ivici šume.
ja zelim onu najlepsu ljubavnu od puskina, onu od 4 stiha
|
; mada je kod mene u 4 stiha, al to je to
