|
Poslao: 28 Maj 2008 01:11
|
|
Kako da postane heroj ako se ne potuče? Spajdermen se tuče, Brus Li takođe, Bond to ume da radi- a on treba da se sklanja ili kako sam reče- beži. Nema šta, pravi zaključak za zbunjivanje mame. 
Moj sin hoće da bude đubretar!  Voli čovek čisto oko sebe. Igračke mogu da mu budu razbacane po podu, zidovima, plafonu ali zato papirić ne sme da bude na travi pa to ti je. On i trava su posebno povezani, alergičan je na njen polen ali zato obožava da je mazi, dodiruje ovlaš prstima i pusti je da ga golica...čim otopli malo izuva se, skida čarapice i onda lagano tabanom prelazi odozgo da je ne povredi. Baš juče smo rizikovali napad svih mogućih krpelja i ležali tako opušteni na leđima.
Jednog dana odemo na igralište i on umesto da krene na tobogan počne da skuplja đubre okolo...a bačene čaše od jogurta, cigarete, prljavština na sve strane. Kažem mu: ne moraš baš sve da pokupiš, ti još uvek nisi postao đubretar, a i prljavo je, moraćemo da idemo kući, peremo ruke bla, bla...čim je čuo: kući, prestao je sa poslovnim obavezama.
Prođe nekoliko meseci i on prevaziđe fazu:pokupim/đubre/pre/nego/krenem/sa/igrom/na/otvorenom...opet isto igralište, i opet bačene kese. Počnem da gunđam u bradu, čudim se iznova nekulturi, i onda skoro ljuta, pokupim par kesica od smokija i bacim ih u kantu. On me gleda (naučio da podiže jednu obrvu, i sad nemilosrdno vežba na meni) pa pita: mama, i ti hoćeš da postaneš đubretar, zato me imititiraš( imitiraš)? 
|
|
|
Poslao: 28 Maj 2008 11:44
|
|
Pa sta dete da radi? Poslusao je uciteljicu. Branio je svoj stav. Ko jos mirno stoji dok ga mlate?
Moja sestra je svojoj starijoj cerki (6 i po godina staroj) objasnila da problemi postoje da bi se resili. Moja sestricina dodje i kaze "Mama Ena me udarila" moja sestra je prvo pita zasto pa onda sta planira da uradi po tom pitanju. Moja sestricina Ana je resila da sankcionise decu koja je maltretiraju. Ako je neko udari nece da se igra sa njima i ne da im da dodju kod nje u dvoriste. Zanimljivo mi je to koliko je to vazna i uticajna recenica "Ne mozes u moje dvoriste. Brisi". Secam se koliko je to meni bilo vazno kada to nekom kazem. Zabraniti deci nesto znaci ograniciti ih. Deca instiktivno imaju averziju prema ogranicenjima pa ih to mnogo vise boli.
Sta raditi u ovo moderno doba kad ni tuce vise nisu tuce nego maltretiranja. Kad je nasledna svest o komunikaciji sa okolinom evoluirala koliko u pacifista toliko i u nasilnika? Kako naoruzati dete zdravim stavom protiv nasilja? Hm? Sta god da odgovorim zvuci mi kao nekompletno.
Reci mu da se ne bije? Da se kloni nasilne dece?
A sta kad ga neko iznenadi?
Ja kad sam bila mala bila sam blagoslovena brzim fizickim napredkom od ostale dece. Bila sam dugo krupnija od ostale dece (sada sam zgolja  ) i imala sam stav "Ne diraj me - necu te dirati. Diraj me - umlaticu te" Neretko se desavalo da sam tukla decu...ali to je bila odbrana sto mene sto moje starije sestre. Mladjeg brata sam morala verbalno da branim jer kad je on porastao ja sam bila u fazi kad sam shvatila da su decaci ipak jaci i da ja moram da se branim umom. Ja sam pametna. Meni je u skoli sve lako. Svima po nekad potreba nesto od mene....to je moj moment kad mi je svako na dlanu.
Nisam tuzakala. Ja sam ucenjivala . I kao sto moja sestra kaze "Problemi postoje da bi se resili. Sta ces ti da uradis po tom pitanju?"
|
|
|
Poslao: 28 Maj 2008 17:48
|
|
Ja se nisam do sada nasla u ovakvoj situaciji, zato sam tako i zbunjena.
Zao mi i njega (sina) jer imam osjecaj da stavljam extra nepotreban pritisak na njegova mala ledja, ali sam mu jasno dala do znanja da to nije nacin za rjesenjavanje problema. Ne znam da li da krivim testosterone ili sta?
Ja znam da je moj sin inteligentno bice (moze da me pobjedi u igri connect four, mada se ja trudim ) ali stvarno nisam znala za "ovu" njegovu stranu.
Pricala sam i sa bracom, i sa poznanicima ... svi mi se smiju i kazu da pretjerujem u svom strahu. Voljela bi da spozna svoje mogucnosti i da nadje laksi (intelektualniji) izlaz iz bilo kakve situacije, bilo sta - samo ne pesnice (nasilje).
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 30 Okt 2008 19:19
|
|
Tihii, kako ste medeni vas troje, super slicica! Cestitam na malom spelleru!
Sva deca bi trebala da odrastaju kao dvojezicna, bez obzira zivela u inostranstvu ili ne, jel tako? Ne kontam zasto su nas preopterecivali matematikom a stitili nas od jezika. Zasto smo sa stranim jezicima pocinjali tek u cetvrtom osnovne i zasto je to bio (samo) ruski i zasto ... i zasto...
|
|
|
Poslao: 31 Okt 2008 15:55
|
|
Ja još uvijek mislim da imam još jednu šansu, da nakon ovog probnog pokušaja (skoro da sam postigla sve što sam, bez nekog plana, započela), odlučim šta ću biti kad odrastem. I ništa još nisam smislila, blago djeci, ona nemaju velikih dilema. Možda ipak kengur?
|
|
|
Poslao: 01 Nov 2008 18:58
|
|
Ja celog zivota hocu da budem novinar.A kako se blizi cas odluke sve manje razmisljam o tome.Rado bih se vratila u tu fazu,kada sam bila sigurna sta zelim.Sada se dvoumim izmedju dva fakulteta koja nemaju veze sa mojim snovima,ali su "najisplativija".A to je ono sto je ovde najvaznije!!
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2008 10:52
|
|
Htjedoh da budem stjuardesa, valjda tada nisam znala da imam strah od visine. A sad, sad još manje znam, sve što sam starija, sve manje znam šta biti kad se poraste. Možda je još rano, kad imaš 31, još uvijek si jako mali.
Da, možda ipak taj kengur!
Moja starija kćerka ima 3.5 god, naravno da pojma nema o bitci: šta biti kad porasteš?, ali zna da napravi špagu! I baš sam 
Ella, jeste cakani na slici, troje male nasmijane djece!
|
|
