Што сам старији, почео сам све више да обраћам пажњу на свет око себе и уочавам детаље које раније нисам запажао... овој јутра сам нпр. вероватно деловао као последњи идиот сапутницима у аутобусу када сам одједном нагло почео да се вртим у седишту, а само сам покушавао да кроз прозор идентификујем птицу великог распона крила која се тек назирала у јутарњем сумраку. Мислим да је био у питању лабуд, знам за најмање два гнездилишта на потезу од мог места ка Новом Саду...
Свица сам, на моју велику жалост, последњи и до овог тренутка једини пут у животу видео пре неких тридесетак година и то захваљујући покојном старом који је позвао мог млађег брата и мене показао нам га... био је сам и скривен у трави, али га је јасно одавала она његова зеленкаста светлост...
... сећање које би вероватно остало дубоко скривено, можда и заборављено, да ТеткаД није пробудила ову тему...
|