"Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno.
Samoća boli.
Odbijanje boli.
Gubitak nekoga boli.
Želja boli.
Sve zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina stvar u svetu koja odbija sve zlo i koja te uvek iznova učini da se osećaš dobro."
Kako čudan dan.
Transformisan iz maglovitog u sunčan.
Ponekad je dovoljan samo tren začudnosti.
Mi.
Što smo to mi ?
Gomila tačaka sačinjava portret naše mladosti.
Tog dana bilo nam je nebeski.
Gde smo ?[/i
Iskra nade.
Plamen života.
Umeli smo da se prepoznamo u tišini i otkucajima.
[i]Ko smo ?
Tišina između početka dva Šopenova čuda.
Tek tren .
Sirius ::Шопен? Музички Јесењин...
Nekog tako zamisljas i zamisljas citavog zivota, pa kad ga sretnes odjednom shvatis da ga nisi zamisljao dovoljno dobro.
Sirius ::Волим их, наравно, обојицу, али не журим да се сретнем с њима...
Slušaj ti, dragi Siriuse, vreme je da ti zapretim: ako se ne smiriš s tim voljenjem, ima užurbano da se sretneš sa mnom, a sam znaš kako se to obično završi. Kad te dohvatim - TUŠ ima da padne !
Sad ćeš toliko da se uplašiš da ćeš ostati bez teksta ...
...trep,trep
Danas je prilično sumoran dan.
Težak.
Bezuman.
Tišina mi odzvanja u glavi.
Zatvoram oči, pokušavajući da uskladim dah.
U pozadini huk aviona.
To mi ne da mira.
Rekao je : na velikim visinama se ne leti u jatu
A u paru ?
Ostavila sam svog para da me uzalud čeka.
Tri dana.
Nisam došla.
Nisam se javila.
Čak ni iz prikrajka ...
Razrogačila sam oči, ubedjujući se da je to čekanje u prolazu, onako usput.
Pogled u prazno.....
Ječim, ali u snu.
Danju sam tiha, mirna, pomirena.
Naš su let otkazali neki ljudi . Nisu sačekali reakciju.
Čemu rosa, ako nema ko da je dodirne i omiriše ...
Volim te, ali neću doći ... to je bolje od tišine ?
Opkolila me neka težina.
Ako se zagledam u tvoj pogled, isplakaću okean.
Možda su mi krila zapela negde u atmosferi ... možda ...
Jesmo li još uvek svoji ili smo utabani ... pre kiše
Neko je jutros obuvao cipele drškom kašike za supu, pa se odjednom setio - otkad nije pojeo ništa kuvano i toplo!
U zamagljene oči navrla su mu sećanja na majku, detinjstvo, na one žute i tople supe, na one tanke, guste i slatke rezance, na svečanu zvonjavu kašika u dubokim i punim tanjirima...
Rasplakao se naš sugrađanin u polumraku antrea i nekoliko vrelih suza kanulo je u davno ohlađenu i zaboravljenu kašiku.
