|
Izvodi iz priče "Kako sam sreo 100% savršenu devojku jednog prelepog aprilskog jutra" H.Murakamija
Jednog predivnog aprilskog jutra, na strmoj sporednoj ulici tokijskog mondenskog Harajaku kraja, prošao sam pored 100% savršene devojke.Da vam iskreno kažem, nije baš nešto posebno izgledala. Nije se isticala ni po čemu. Nije bila ništa posebno obučena. Kosa joj je još uvek bila čupava od spavanja. Nije bila nimlada- oko trideset, ni blizu «devojke» da vam pravo kažem! Al opet, nekako sam znao,čak i sa razdaljine od 200m: Ona je 100% savršena devojka za mene. U trenutku kad sam je ugledao, srce je počelo da mi luduje u grudima, a usta su mi postala suva poput pustinje.Možda vi imate neki odredjeni omiljeni tip devojaka- recimo, sa tankim člancima,krupnim očima ili elegantnim prstima, ili vas bez posebnog razloga privlače devojke kojemrljave dok jedu. I ja naravno imam svoje favorite. Ponekad u restoranu uhvatim sebekako buljim u devojku za susednim stolom zbog oblika njenog nosa.Ali, niko ne može biti siguran da će njegova savršena devojka odgovarati prethodnozamišljenom tipu. Koliko god da se ložim na noseve, nema šansi da se setim oblikanjegog nosa- čak ni da li ga je uopšte imala! Sve čega mogu da se setim je da nije bilanikakva lepotica. Čudno!«Juče sam na ulici prošao pored 100% savršene devojke», rekao sam nekome.«Stvarno?» kaže on, «Jel bila dobra riba?»«Ne baš.»«Onda mora da je na neki način bila tvoj tip?»«Nemam pojma. Čak ne mogu da se setim ničega u vezi sa njom- ni oblika njenih očiju niveličine njenih grudi.»«Baš čudno.»«Da, nevidjeno.»«Pa dobro, u svakom slučaju,» reče on očigledno se već dosadjujući,»šta si uradio: pričaos njom, pratio je?»«Ma kakvi. Samo sam prošao pored nje na ulici.»Ona je išla sa istoka na zapad, ja sam išao sa zapada na istok. I bilo je zaista prelepoaprilsko jutro.
Voleo bih da sam mogao da porazgovaram s njom: pola sata bi bilo sasvim dovoljno: dami kaže nešto o sebi, da ja njoj kažem ponešto o sebi, i ono što bih zaista voleo da uradim je- da joj objasnim složenost sudbine koja je dovela do toga da prodjemo jedno poreddrugog na sporednoj ulici u Harajakuu jednog predivnog aprilskog jutra 1981. To je neštošto bi, siguran sam, obilovalo onim toplim tajnama koje ti greju srce, kao neki antički satnapravljen u vreme dok je mir ispunjavao svet.Posle razgovora bismo otišli negde na ručak, možda pogledali film Vudi Alena i svratilido hotela na par koktela. Uz malo sreće, možda bismo završili i u krevetu!Potencijalna mogućnost zakuca na vrata mog srca.Sada se razdaljina medju nama smanjila na 100m.Kako da joj pridjem? Šta da joj kažem?«Dobro jutro gospodjice! Imate li pola sata za jedan razgovor?»Grozno, zvučao bih kao da prodajem osiguranje!«Izvinjavam se, da li možda znate da li negde u kraju ima hemijsko čišćenje koje radicelu noć?»Ma kakvi, ovo je smešno. Ne nosim nikakav veš sa sobom, a i ko bi pao na ovakvužvaku?Možda bi prosto trebalo da kažem istinu:»Dobro jutro! Vi ste 100% savršena devojka zamene!» Ne, nikad mi ne bi poverovala. Ako čak i bi, možda ne bi uopšte želela da razgovara sa mnom. Sorry, mogla bi da kaže, možda ja jesam 100% savršena devojka za vas, ali viniste 100% savršen momak za mene. I to bi moglo da se desi. A kad bih se našao u tojsituaciji, verovatno bih prsnuo na komade! Nikad se ne bih oporavio od šoka! Imam bre32 godine, a to je to, znači- starim...Prolazimo pored cvećare. Topla, mirišljava vazdušna masa mi dodiruje kožu. Asfalt jevlažan i osećam miris ruža. Ne mogu da se nateram da joj se obratim. Na sebi ima belidžemper i u desnoj ruci nosi snežno belu kovertu na kojoj samo fali marka. Dakle:napisala je nekom pismo, možda je provela celu noć pišući sudeći iz pospanog izgledanjenih očiju. Ta koverta možda da sadrži sve tajne koje je ikad imala. Napravio sam još nekolko koraka i skrenuo: nestala je u gužvi.
Sada naravno, tačno znam šta je trebalo da joj kažem. To bi bio jedan podugačak govor,moždan predugačak da ga sada dobro prepričam. Ideje koje meni padaju na pamet nisunikada bile praktične.Ali dobro, počeo bih sa «Jednom davno» i završio sa «Tužna priča, zar ne?»
Jednom davno, bili jedan momak i jedna devojka. On je imao 18, a ona 16 godina. On baš i nije bio nešto zgodan, a ni ona posebno lepa. Bili su samo jedan običan usamljeni dečko, i jedna obična usamljena devojčica, kao i svi drugi. Ali su iz dubine svojih srca verovali da negde na svetu postoji 100% savršen dečko i 100% savršena devojčica zanjih. Da, verovali su u čudo. I čudo se zapravo desilo.Jednog jutra, njih dvoje naleteli su jedno na drugo na ćošku neke ulice.«Ovo je neverovatno,» reče on, «tražim te celog svog života!
...
...
...
I tako dok su sedeli i pričali, maleno, maleno zrno sumnje uvuče se u njihova srca:Da li je zaista moguće da nečiji snovi tako lako postanu stvarnost???Prvog trenutka kad su zaćutali, dečak reče devojčici: «Hajde da se testiramo- samo jednom. Ako smo zaista 100% savršeni jedno za drugo, onda ćemo se negde, nekadsigurno ponovo sresti. A kada se to desi i kada budemo sigurni da smo 100% savršeni jedno za drugo, venčaćemo se u tom istom trenutku i na tom istom mestu. Šta ti misliš?»«Da,» reče ona, «mislim da baš to treba da uradimo!»I tako se rastaše, ona krenu na istok, a on na zapad.Test oko koga su se složili, bio je naime apsolutno bespotreban.
Nikada to nije trebalo da urade, jer su zaista i najiskrenije BILI 100% savršeni jedno za drugo i bilo je pravo čudo da su se uopšte sreli. Ali, kako su bili vrlo mladi i nesigurni, oni to nisu mogli da znaju.Hladni, ravnodušni talasi sudbine, rešiše da ih rastave. Bez milosti.Jedne zime, i dečko i devojčica se razboleše od groznog gripa, i pošto su nedeljama lebdeli izmedju života i smrti, izgubiše sećanje na prethodne godine.
Kad se konačno osvestiše, glave su im bile prazne kao kasica-prasica D.H. Lorensa.Bejahu dvoje pametnih, odlučnih mladih ljudi, i velikim naporima uspeše da ponovo povrate znanje i osećanja koja su ih kvalifikovala kao ravnopravne članove društva. Bogu hvala, postadoše zaista cenjeni gradjani koji su znali kako da presednu sa jedne linijemetroa na drugu i koji su znali kako da pošalju preporučeno pismo na pošti. Uistinu, čak su uspeli i da ponovo osete ljubav, ponekad čak i do 75%, ma i do 85%!Vreme je prolazilo nepodnošljivom lakoćom, i uskoro dečak napuni 32, a devojčica 30godina.Jednog prelepog aprilskog jutra, u potrazi sa šoljicom kafe kojom će započeti dan, dečak je hodao sa zapada na istok, dok je devojčica, u nameri da pošalje preporučeno pismo,hodala sa istoka na zapad, oboje duž strme sporedne ulice u kraju Harajuku u Tokiju.
Prodjoše jedno pored drugog na samoj sredini ulice. Najslabiji zrak njihovog izgubljenogsećanja zasija za trenutak u njihovim srcima. Svako od njih oseti lupanje u grudima.I znali su:Ona je 100% savršena devojka za mene.On je 100% savršen momak za mene.Ali taj zrak sećanja bio je toliko slab i njihove misli više nisu imale jasnost kao pre 14godina.
Bez reči, prodjoše jedno pored drugog, gubeći se u gužvi.
Zauvek.
Tužna priča, zar ne?
Da, to je to, to je ono što je trebalo da joj kažem.
H.Murakami
|
