|
Пре 5 мин. ·
- KOLEGINICA –
Seli smo tada slučajno, na predavanju, jedno pored drugog. Ne sećam se više ko je prvi seo, znam samo da se smestila pored mene kao poručena…
Mislio sam da ne zna da je posmatram mesecima unazad, tajno, kao neku skupu stvar koju uvek možeš da gledaš ali nikada i da je imaš. Nisam znao ni kako se zove, ni šta je htela od života, ni zašto je izabrala baš ovaj svet a ne neki drugi. Znao sam samo da mi se sviđa i to mi je bilo dovoljno da razmišljam o njoj.
Voleo sam da je posmatram, smirivala me pomisao na nju. Voleo sam njenu odsustnost, nepripadanje. Kao da je mimoišla sve one prepreke na kojima svi zastaju…
Stalno sam se pitao kako se više ne umori od svoje lepote? Doduše ona nije bila lepa na klasičan način koji se svima sviđa. Ne. Ona je bila lepa na način koji se samo meni sviđa. Takvu lepotu primetiš tek mnogo posle, kada se prezasitiš svih drugih, prolaznih, koje liče međusobno. Ova je ličila samo na sebe i to je nju izdvajalo. Nije bila ni skroz riđa, ni skroz plava, ni skroz smeđa. Nešto između.
Ne stvarno, kako se nije umorila od svoje lepote? Mesecima sam čekao da dođe na fakultet raščupana, neispavana, namrštena. Nije bilo šanse, svakim danom je bila sve lepša, kao da mi je terala inat svojom pojavom. A i oprostio bih joj, svakako, kakva god da je dolazila. Svako ima pravo na loš dan, pa čak i njena lepota…
A opet, nije mi izgledala srećno. Neka tuga je, i tada, provejavala iz nje, neki lagani nemir i blaga razočaranost koja joj nije dopuštala da raširi krila. Razlikovala se od drugih devojaka sa grupe. Bila je odbačena i neshvaćena ali vrlo otmeno je nosila sve to. Više kao privilegiju, nego kao kaznu. Više kao sreću jer nije morala nikome da se pravda. Osećao se blagi izraz gađenja na njenom licu prema svemu što je okružuje ali i razumevanje koje je sve to stišavalo.
Hteo sam da joj pomognem svojim prisustvom. U stvari, lažem. Hteo sam sebi da pomognem njenim prisustvom. Sve drugo je samo izgovor…
Namerno nikada nikoga nisam pitao za nju. Rekli bi mi nešto što ne želim da čujem i pokvarili bi mi sliku. Ljudi su zavidni, uvek prvo kažu ono najgore a posle kada ti razbiju sve iluzije onda popravljaju. Ne treba mi tuđa slika. Bolje da uživam u svojoj, iskrivljenoj, nego da se patim sa tuđom, navodno realnom.
A i znao sam da je nisu voleli. Kolege tu i tamo, kolegenice nikako. Ali kako su i mogle da je vole kada su se pored nje osećale kao da su se upravo vratile sa jesenje žetve?
Ali nema veze, ja sam je voleo umesto svih njih zajedno. I to sasvim pristojno, sa distance, baš onako kako se voli nešto što ne može da se ima…
Sedeli smo gotovo sat vremena toga dana zajedno i nismo progovorili ni jednu jedinu reč. U stvari, ja sam pričao sa njom neprekidno i tada, i pre toga, i posle toga, i uvek, samo što ona to nikako nije mogla da čuje. Sećam se da se dosađivala, zevala oko sebe, pričala nešto sa kolegom iza, smejali su se a ja sam gotovo zanemeo pred njom.
Očigledno me prepala njena blizina, nisam bio spreman. Trebala je bar mesec dana unapred da mi najavi da će da sedne pored mene kako bih došao sa pripremljenim tekstom. Dok ovako, nisam imao nikakve šanse… A i oduvek sam nespretan sa devojkama, posebno sa onim koje su nezainteresovane, sve mi se činilo da sam im na smetnji. Doduše ova me ne bi pogledala, mislio sam tada, ni da smo sami na pustom ostrvu, i tamo bi se zaletela za nekog magarca a kamoli ovde među svim ovim ljudima.
Uglavnom, gledao sam ka njoj, smeškao se i komentarisao nešto naglas ali to nju ni najmanje nije doticalo. I taman kada sam smislio šta ću da joj kažem i složio odgovarajući osmeh na licu, ona je ustala na sred predavanja i otišla. Razbila mi u momentu sve planove. Kao da je slučajno došla na fakultet, progonjena iz nekog svog sna, tek da me podseti da postoji, da me još više navuče i onda da nestane…
Dok je ustajala i odlazila, ispao joj je crni šal i razmileo se po podu. Mogao sam da je pozovem, da krenem za njom, mogao sam još dosta toga ali nisam uradio ništa. Samo sam ga podigao, obavio oko vrata kao amajliju i u njemu video mogućnost našeg narednog susreta.
Udahnuo sam njen šal u toku predavanja i činilo mi se kao da sam udahnuo nju samu. Šal je mirisao na nju, na njene lake korake i uzdahe koje je ostavljala iza sebe. Sećam se da sam zatvorio oči i prepustio se nežnim slikama da me nose…
Udahnuo sam ga još mnogo puta posle, on mi je bio najveća droga narednih mesecima… Danima sam ga nosio oko vrata u nadi da će da nas prepozna. Nije ni obratila pažnju. Nekoliko puta sam pokušao da joj priđem, išao ka njoj ali sam zastao u poslednjem momentu, odustao i promenio smer.
Šal je, u međuvremenu, nestao negde u mojim stalnim selidbama. Ko zna gde je, verovatno je izbledeo i odavno izgubio onaj miris otmenosti koji je tada imao. A i ja sam izgubio onaj zanos koji sam tada osećao prema njoj i svakim danom smo se sve više mimoilazili, bilo mi je svejedno…
Došla su neka druga vremena, neke druge devojke, možda bolje, možda običnije a sećanje na nju je počelo da bledi kao što je izbledeo i njen stari šal izgubljen ko zna gde. A izgubila se i ona, nažalost, doduše ne sasvim ali to više nije bila ista devojka.
Sreo sam je nedavno, posle mnogo godina, nevažno gde i sa kim. Prepoznala me i nasmešila se iako se nikada nismo zvanično upoznali. Video sam je ponovo ali sada već umorenu, otežalu, osujećenu. Bilo je jasno da živi neki drugi život koji tada nije mogla ni da zamisli. Malo se udebljala, malo usporila i zastala, ljuta i na sebe i na druge.
Očigledno je pristala na ono protiv čega se celim svojim bićem borila. Nije mogla, drugi joj nisu dozvolili, ili možda nije umela da sačuva svoju posebnost. Možda bi joj sa mnom, pored mene, to uspelo. Ko zna.
Hteo sam samo da prođem pored nje i da ne kvarim sve one lepe slike koje su me pratile svih ovih godina. Međutim, ona me zaustavila, po prvi put u životu nazvala po imenu, predstavila se, pružila ruku i podsetila me… Pomenula mi je, smešeći se, šal koji je, tada, namerno ostavila, kao tajni znak, kao šifru, koju ja, očigledno, nisam provalio. Pomenula mi je da je znala da sam zaljubljen u nju, da su to manje više svi znali, cela naša grupa i da je čekala da napravim prvi korak.
Nisam znao šta da joj kažem. Nikada mi nije bila bliža, a opet, nikad ni dalja, kilometrima daleko. To nije više ista devojka, niti je uopšte više devojka. Doduše ni ja nisam isti mladić, niti sam uopšte više mladić. Ništa više nije sto. Ni ona. Ni ja. Ni svet. Isti je samo njen osmeh koji me podsetio na mladost i na neko bolje vreme kada se više živelo a manje imitirao život. A i isto je i njeno ime koje sam, napokon, posle svih ovih godina, uspeo da saznam.
Zove se Jelena, to je ta priča.
Nema više, gotovo…
napisao
Stefan Simić
|
