i sad...za rubriku verovali ili ne ili za neshto vishe... u biblioteci sasvim sluchajno uzmem knjigu (jer je jedna devojka vratila neposredno pre toga)... i prochitam je... iako teshko da bih je pored svih "obaveznih" & "potrebnih" (na ovaj ili onaj nachin) prochitala... jer bash i nije ono shto bi se na prvi pogled meni dopalo... i nije chak ni nova... i onda me ta knjiga podseti na Nekog mi dragog. i to ne zbog fabule u knjizi. uopshte ne zbog fabule. vishe zbog unutrashnjeg dozhivljaja sveta glavnog junaka.Zbog tog deshavanja u nedeshavanju. i tako chitam knjigu bash pred V.Day. i kupim ja tom nekom bash nju. i to je sve ql. i sve bi i bilo ql do kraja da i on meni nije kupio ISTU knjigu. eto... nadje te knjiga...pa te nadje i chovek ... u knjizi i u realnom svetu... tek tako... jeste. mi chesto obilazimo knjizhare zajedno, ali ja nikad nisam rekla da zhelim ovu knjigu. nikad je nisam ni zhelela do pre nekog dana. i onda sam je bash valjda pozhelela u pravo vreme. ili kako vec'... samo znam da ovaj moj mili mi i dragi zhivot ume da se potrudi. tako da onaj ko ima slabo srce odavno bi riknuo u mom zhivotu. narochito u poslednje vreme...
Citat:Verujem u znakove...
Verujem u rasute komadice
koje mi treba da slozimo u sopstvenu slagalicu,
(...)
I u vrtlogu zivota, sve smo to mi...
Verujem da treba ici uzdignute glave...
Obuvam cipelice proslosti
da prosetam koji kilometar
putevima sadasnjosti...
Vreme je...
"........svi koji treba da se sretnu, naci ce se, u svakom od tih ciklusa. Nijedna sila to ne moze da spreci.
Jer u svakom trenutku postojimo...
Verujem da ona oseca kako je on i danas cuva... i grli...
...svim svojim bicem...
Do sledeceg susreta..." http://milkyfairy.mojblog.rs/
"Sva ta ljubav uvek ostaje zapletena negde tamo
Na kraju ili na pola puta ka onome što zovu ODRASTANJE
Izvuče se iz tvoje štrčave kose
Ili je kosa ta koja ode od nje...
Ponekad kad si sam na vetru
I on hvata tvoj korak
pomisliš kako se sećaš
te ljubavi što si je prerastao
jer sve se preraste sem sumnje u Zrelost
I jedan tvoj deo opet poželi da odrasta
Jedan deo...
Braniš se...
Blokiraš sumnje
gotovo je....
sada te zanima gotovina
Ubedjuješ sebe..
pobogu, pametnija si.
A, bilo gde u sebi znaš
Da nikada zaista nije gotovo I da svaka igra može veoma lako ponovo da zatreperi
u tvojoj sto puta ofarbanoj kosi od tada
Ali...
Ako znaš...
Ako znaš...
Ako znaš..
Izabraćes profit
Sesti u porše ....
I odvoziti se u budućnost...
Jer prošlost ne služi da je pipkaš
Niti oživljavaš kao davljenika
prerasla si "čuvare plaže" i nisi Pamela
a i Pamela ne mora biti samo Pamela
možda i ona zna
Prošlost služi da je ostaviš u vetru
I da ubediš sebe u njenu neživu prirodu
I nemogućnost vaskrsenja
A,
U stvari
Nikada ništa i ne može da vaskrsne
Jer nikada ništa zaista ne umire
sve je samo šahovsko polje u tvojoj glavi
čak i kad zaboraviš da igraš šah
kao što si zaboravila da voziš bicikl.
I možes bez starih lica..
Ti to znaš...
I zato moraš da veruješ da ih ubijaš...
Isto tako će završiti i nova...:
Ti to znaš...
Kako bi volela da ne znaš..... "
Maja Korolija
vrati me danas ovaj mail u neko proslo prolece, u prolece iz koga govore neki drugi ljudi pored mene i u meni... no, nema i ne moze, i da, to se zove zrelost valjda. nauchiti da (se) pustish.
"Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…
Biti jedno – Nebojša Jovanović" link
Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.
Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.
U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.
Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.
ili za neshto vishe... u biblioteci sasvim sluchajno uzmem knjigu (jer je jedna devojka vratila neposredno pre toga)... i prochitam je... iako teshko da bih je pored svih "obaveznih" & "potrebnih" (na ovaj ili onaj nachin) prochitala... jer bash i nije ono shto bi se na prvi pogled meni dopalo... i nije chak ni nova... i onda me ta knjiga podseti na Nekog mi dragog. i to ne zbog fabule u knjizi. uopshte ne zbog fabule. vishe zbog unutrashnjeg dozhivljaja sveta glavnog junaka.Zbog tog deshavanja u nedeshavanju. 
eto... nadje te knjiga...pa te nadje i chovek 
narochito u poslednje vreme... 
