|
Čitam stare objave i prvi mi je instinkt da me bude blam. Blam od melodramatike, izliva emocija, tematike, ideja koje sam predstavljala kao da ih niko do tada u istoriji čovečanstva nije imao... 
A onda se setim da je to dobra stvar. Jer, drugi scenario je mnogo gori. Bilo bi stravično da sa 29 godina čitam svoje misli od pre 10-12 godina i mislim da su genijalne. Ovako imam dokaz da su se neki procesi sazrevanja i odrastanja u međuvremenu odvili.
Vidim iz starih poruka seme nekih ideja i životnih filozofija koje je proklijalo dovoljno da bude solidan deo moje ličnosti danas. I dalje padam u sevdah od istih pesama, samo što su misli koje te pesme inspirišu drugačije.
Here's to growing up 
Mada, kako vreme odmiče, počinjem da verujem da je to proces koji traje dok god smo živi. Ili bi barem trebalo.
|
