|
mpman ::Sasvim slučajno, okrenuh ovu temu od prve strane. Videh postove nepoznatih ljudi koji su utemeljili ovaj forum, ovo mesto, ovu temu. One koji su zasigurno ostavili neki trag ovde, ali više ne dolaze. Ove ljude sa početka teme uglavnom nisam imao prilike da upoznam. Sad nisam siguran da li je to dobro ili ne, jer da jesam sigurno bi mi bilo žao što ovde više ne svraćaju. A onda, dolaze ona lica koja su tu bila pre mene, ali sam stigao da ih upoznam. Da, žao mi je što ih nema ovde, ali mi je jako drago što ih poznajem i što sam sa nekima ostao u kontaktu i tu vezu ponegde možda i učinio jačom, neke čak i lično upoznao (ne mnoge, neke). A onda dolazite na red vi i mi, što smo još tu i pišemo svoju istoriju i svoj identitet na forumu. Da li ćemo i mi otići? Da li ću i ja jednom otići? Ne znam. Čak i verovatno. Ali, ono što znam je da ovaj skup poruka nisu samo nabacane informacije. Mnogo je toga između redova. Možda sve ovo zvuči patetično i tupavo, ali ovde se zaista rađaju, svesno ili nesvesno, velika prijateljstva koja ponekad prevaziđu i slova i internet i forum.Ti me podseti na večernju školu Željka Pervana kad Dalmatinac Aljoša traži smisao života (hteo je da objasni zašto otvara privatnu firmu - javni WC!) 
Citat:Upregnimo kočije blještavih snova, nek započne pomamni trk....
Brže od snježne vijavice bile vrti se razigrani životni zvrk. Da li je itko svog cilja svjestan... Kako se ciljevi mogu naći? Juri suluda kočijo i zavij noć šta noćas najveći je stisak! I kad stignemo do posljednje postaje snene, istresimo džepove do pare.... Šta san tija reć!? 
Malo možda teže nekome razumeti dalmatinski dijalekt...
|
(dako je dozovem, dugo je nema).
