|
Poslao: 02 Jul 2007 18:38
|
|
Black Orchid ::imam jedno pitanjce - podsecca me na nekog/neshto, mislim mozhda bash na neku filmsku muziku, ali da me ubijesh ne mogu da se setim na shta to... any idea? 
Možda je imao uzora u Alanu Silvestriju ili Elliot Goldenthalu? Podseća me na trenutke. Ali samo na trenutke...
|
|
|
Poslao: 02 Jul 2007 18:58
|
|
@All, pa najveci utisak su na mene ostavili kompozitori kao sto su Danny Elfman, Elliot Goldenthal, Inon Zur, Philip Glass, a to sto podseca na filmsku muziku to je zato sto to i jeste, imam obicaj da zamisljam scene nekog mog imaginarnog filma i po emociji koju osetim u sebi u toj sceni/scenama ja dobijem ideju, naravno da ni po koju cenu ne zelim da kopiram bilo koga, onda to ne bi bilo to, to ne bi bio odraz mene samog.
Ali kao sto sam rekao gore navedeni kompozitori i njihove kompozicije su na mene ostavili najjaci utisak i trag, pa sam i sam krenuo otprilike tim pravcem s tim sto ipak idem ka minimalizmu, mozda neke kompozicije nisu apsolutni minimalizam ali vecina jeste, trudim se da definisem neki svoj stil komponovanja, ne zelim da se uklapam ni u kakva pravila i standarde, bitno mi je da kada nesto iskomponujem da to pre svega ja osetim, ne volim da "stancujem" kompozicije, jer to nije to, bolje jedna kvalitetna kompozicija koju ce ljudi i ja osetiti na svakih 6 meseci nego pedeset za isti period ali isforsiranih i "istancanih".
Najbitnije mi je da kada nesto stvorim da to ljudi osete i da ih barem malo oplemeni, ovo ne radim ni za kakve pare, vec iskljucivo za svoju dusu iz koje izlaze emocije koje bih naravno podelio sa celim svetom i ljudima koji vole ovakvu vrstu muzike.
Hvala svima na podrsci i zaista mi mnogo znaci sto vam se svidjaju, to mi je najveca nagrada!
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Jul 2007 03:18
|
|
Nema veze šta je dobro a šta loše - do'god mislite sami za sebe (ovo zvuči jako otrcano, ali je nažalost tako)... A da vam se nešto dopadne, nije potrebno mnogo ni nisliti... naprotiv - previše racionalizacije može da ubije lagodnost.
Kada bismo slušali druge u odredjivanju pasija i aktivnosti, mi ne bismo ni bili mi, zar ne? A koliko god da se razilazimo u voljenim/omraženim stvarima, ne znači da ne bi trebalo da se medjusobno i poštujemo; štaviše, ni ljude sa kojima smo upoznati ne znamo dovoljno dobro - onoliko koliko oni znaju sebe i onoliko koliko prezaju da nam se potpuno otvore, pokažu... Zato smo isključivi, zato smo i ranjivi.
Tako, da smo slušali kritičare (ma koliko opšteg dobra oni iskusili i prefinjenog detalja mogli da primete), danas ne bismo imali Impresionizam, Fovizam, Minimalizam, Kubizam... Zadržali bismo se na antičko-religijskom spoju Renesanse i Realizmu... ili bismo čak bilo mnogo 'nazadniji' uz paganstvo i mnogobožanstvo... A neko jednom lepo pomenu ''kritičari su ljudi koji znaju da prepoznaju manu i vrlinu dela, ali i oni koji su odveć zaboravili ili ne znaju kako da načine jedno delo...''
Uvek i svugde ćemo imati bar dve strane - i to je dobro. 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Jul 2007 22:55
|
|
Trees ima posebno umirujuce dejstvo, kad vas neko izbaci iz ravnoteznog polozaja.
Dodje ko melem za dusu, prosto umiri misli.
|
|
