Kako da dušu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom neće je tvoje
njihati daljine.
Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Zbogom!... Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas
Nikada neće ruka moja,
Grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas,
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas...
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak snivo,
S gordošću ja sam očekivo,
Rastanka našeg tužni dan.
Tako pobožno fakir pada.
Služeći verno Bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.