|
aronija ::
Često, a naročito leti u jeku odlazaka na godišnji odmor , se setim putovanja vozom. Volela sam tu veliku mašinu, koja me je vodila tamo gde hoću. Volela sam i gužve, čak i sedenje u hodniku, bilo gde ako nije u kupeu. U svemu sam uživala... Nestrpljivo sam čekala da mašinovodja oglasi svoj ulazak u neku od stanica a sa druge strane sam želela da vožnja traje dugo, dugo...
Ne znam kada sam zadnji put putovala vozom - pravim. Nedavno sam putovala šinobusom od Subotice do Novog Sada to ne pike, nema toga što meni može zameniti osećaj sreće dok putujem vozom 
Последњи пут сам ушао у неки српски воз пре двадесет година...Иначе, написао сам причу ''Човек који је волео возове''. Покушаћу да је нађем, како бих вам дочарао колико ми недостају возови.
Пре две године сам се преварио па сам сео на један воз који из Волоколамска (удаљеног неких стотинак километара од центра Москве) води до Белоруског вакзала. Таквим возовима (''ељектрички'') премрежено је цело , огромно, Подмосковље и , за разлику од друмског превоза, нема ''пробки'', односно загушења, ризика од лудачке вожње, итд. Разболео сам се од: чистоће, љубазности, тачности, брзине, реда...
Нађох је, и то овде, на форуму. 
Ево је, па да се уверите колико сам волео (и волим) возове, а посебно колико ми недостају. Од настанка те приче прошло је 20 година, а ето - ствари су се промениле нагоре. Нажалост.
Čovek koji je voleo vozove
Svako zlo ima svoje dobro. Tako kaže narodna poslovica. Naravno, svako dobro ima i svoje zlo ali tu stranu poslovice narod teže primećuje, zato je ona i opasnija. Sebe smatram rođenim baksuzom, kao i svi što sebe smatraju, ali sam ipak sam imao mnogo puta sreću. Čemu onda titula baksuza? Stoga što nisam umeo da sreću prepoznam i uživam u njoj. Uvek mi se činilo da je neko drugi srećniji , da drugome bolje ide.
Kao dete najviše sam želeo da postanem železničar. Rasli smo seljakajući se Jugoslavijom. Sećam se, za sva vremena, uspavljujućeg kloparanja točkova i poluotvorenih vrata sa poprečnom šipkom . To su bili čuveni ''vagoni ge'', vagoni za stoku. U jedan deo smeste se ljudi, u drugi ono nešto stvari i putovanje može da počne. Satima se čeka na sporednim kolosecima da prođu važniji vozovi, da projure pravi putnički vagoni, ali mi to ništa tada nismo znali. Dok smo putovali, stajali, čekali, opet putovali, dok su roditelji na stanicama izlazili po vodu ili nas izvodili da se umijemo, ništa od tih muka mi nismo primećivali. Ništa od brige roditelja nije prelazilo na nas. Nismo zapažali oskudni prtljag koji se vukao iz garnizona u garnizon: nešto limenog posuđa, preobuka, ćebad sa neuništivim mirisom naftalina i širokom crvenom trakom po sredini, tatine uniforme, nešto majčine devojačke spreme. Toliko. Prtljag se uvek malo povećavao od selidbe do selidbe, ali nikad previše. Svuda su nas sačekivali gvozdeni , vojnički kreveti na rasklapanje , trodelni dušeci i nacionalizovane sobe kod narogušenih gazda. Ništa mi, rekoh, nismo videli od toga; ni brigu oca zbog karijere, seljakanja i prekomandi, ni majčine krize, muke oficirske, ratničke žene. Mi smo primećivali i nas su oduševljavale druge stvari - bandere koje promiču kraj otvorenih vrata vagona, žice koje se spuštaju i dižu, propinju između njih. Stvarno smo mislili da pored nas prolaze gradovi, stranice, ranžirne rampe, čike sa crvenim kapama i prelepim , mesinganim fenjerima. Posebno uzbuđenje koje nikako nismo propuštali i pravi praznik za oči i sva čula, bilo je tutnjavo prelaženje preko čeličnih mostova. Ispod se belasala reka, a čelične prečage mostova su stvarale iluziju a se kreću , ruše i podižu kao domine. Bar je neko u tim mukama selidbi i nespokoja bio srećan. Eto, bio sam srećan, a nisam to ni znao. Iz tog vremena mi je ostala navika da se u vozu odmah priljubim uz prozor i posmatram predeo pored pruge, ne trepnuvši; nikada mi nije smetalo ako bi to bila pruga kojom sam već tuda mnogo puta prošao; nije važno - volim da se vozim vozom. Volim vozove. Jedan teča je bio železničar na liniji Minhen - Istanbul i svaki susret s njim bio je za mene praznik. Eh, železničar - bog...
Onda sam, na nesreću, počeo da odrastam i da shvatam pojmove vremena, voznog reda, zakašnjavanja, čekanja, ukrštanja, presedanja...Posle tih pojmova stigli su i drugi znaci - JDŽ (jugoslovenska državna železnica), pa DŽ ( državna železnica), a onda samo ''železnica''...Ostalo samo slovo, a iza njega su se nagomilali moji dragi vozovi, moje lepe lokomotive, ćire, parnjače, manevarke, dizelke - kenedijevke; za njima su došle ruskinje i rumunke, električne lokomotive, a vozovi su išli sve sporije i sporije. Nedavno sam , posle mnogo godina, ušao u voz na poznatoj relaciji. Pre dvadeset godina stizali smo do prestonice za dva sata. Sada, to putešestvije, ''brzim prugama Srbije'' traje duže od tri. Eto, sada kada bih mogao da uživam u vozovima, ne mogu - nemam toliko mnogo vremena, a ni živaca. Međutim, celu priču pričam zbog glavnog uzbuđenja vezanog za vozove - tunela. Oduvek je scenario izgledao ovako: najpre bi se pouključivale male, škiljave sijalice, onda bi muškarci poskakali i počeli da zatvaraju prozore, podižući okna. Zatim bi predeo oko nas počeo da raste, kao da zaranjamo idemo nizbrdo, a zatim bi se pretvorio u pravilno napakovani, sivi kamen. Onda bismo uleteli u mrak . Tutnjava bi se razlegala vagonom i niko nikoga ne bi čuo, samo bismo se gledali, smeškali i čekali da to sve prođe. Bez obzira na dobro zatvorene prozore, vrlo brzo bi se osetio onaj gorak, čudan miris, gotovo ukus, koji mi i danas stoji u nozdrvama. Sedeli smo i čekali da se iz pravca kretanja voza postepeno pojača žućkasta svetlost i ponovo nazru redovi sivog kamena. Gotovo da se ništa nije promenilo. Tako se osećam i sada, mada ne sedim u vozu: neko je zatvorio prozore, niko ne zna koliko je tunel dugačak , niti se svetlo vidi. Samo se mi zgledamo. Neki su počeli da dremaju uz uspavljujuće , neuništivo kloparanje točkova. Njima ni mrak, ni dolazeći smrad ne smetaju. Svojim mirom potvrđuju rečenicu s kojom sam i započeo ovaj tekst , pa mi ostaje da ga tako i završim - svako zlo ima svoje dobro...
|
De me u njega diraš da ću evo sad da pišem u tvom blogu o onome o čemu sam htela da otvorim temu. 
