Lakovane cipele - nekada ih je gotovo svaka devojčica imala (uglavnom su bile sa mašnicom). Najčešće su kupovane broj veće da bi duže trajale . Uz ove cipele smo nosile bele hulahopke ili končane čipkaste dokolenice. Bile su to cipele za posebne prilike: rođendane, školske priredbe, Nove godine, svadbe … Kako smo se samo važno osećale u njima! Sećate li se?
Нема снега, али ова успомена не може због тога да избледи. Када напада снег и када се стврдне, нас неколико се четири или пет пута залети низ погодну равну површину (тротоар, игралиште, чак и улица) и зачас се од утабаног снега направи блистава стаза за клизање. Обично дуга пет - шест, а некада и више метара. Неправилног облика, релативно уска (за ширину ципела), била је велики изазов јер је сваки ''клизач'', сваки пут се залећући, продужавао почетак стазе. Само најхрабрији смели су да одразни корак направе на самом леду, сви остали су бар корак испред почињали клизање. Тако је драж што дужег клизања смањивана, али је бар било сигурно.
..И тако се стаза продужавала и продужавала, на наше велико задовољство...А кад падне нови снег, они који нису знали шта се налази испод танког, маскирног слоја, врло често су непланирано дочекали земљу делом тела где леђа губе своје часно име....
Inace, ja se secam da smo mi te casne pionirske ponavljali vise kao obavezu. Deca ko deca. Sta god da su nam uvalili mi bi to radili. Doduse, neki su to zaista smrtno ozbiljno shvatali. Ne secam se pionirskog perioda kao neceg presudno vaznog. Takvo je barem moje iskustvo. Secam se takodje da smo pionirske marame izvlacili iz ormana po potrebi (praznici). I secam se da smo u horu uvek pevali narodno-oslobodilacke pesmice. Uglavnom, mislim da je najmerodavnije bilo to sto nas kod kuce naucili. To je bilo presudno za pionirsku cast. Pa ipak, mogu reći da se sa setom i nostalgijom vraćam u te dane, ko zna možda zbog drugih stvari ili pak ne... Ubedjenje je bilo najbitnije... Kao i sada
Wikipedija kaže:Citat: U psihologiji morbidna nostalgija je tuga za minulim vremenima. Pacijent obično idealizira prošlost za razliku od sadašnjosti. Razlog može biti gubitak sigurnosti u životu ili čak i jednostavno starenje.
Ne znam koja od ovih tvrdnji je tačna i nagoni me da se oglašavam u ovoj temi, ipak, ništa više nije kao što je nekad bilo!
Klizanje na ledu je bila naša omiljena 'sportska disciplina'. I sankanje. I grudvanje.
Nisam slušala meteorološke prognoze, ali me izluđivao radijski izveštaj o vodostanju na rekama svaki dan tačno u podne. Verovala sam svom Đedu koji je nepogrešivo znao da će 'Šjutra biti snijega'.
Odlazila sam na spavanje ustreptala, puna nade i isčekivanja.
Belina snega napadalog tokom noći, reflektovala se u na moju sobu i donosila je posebnost buđenja i jutra.
Iskakanje iz tople postelje, bose noge na hladnom patosu, priljubljenost nosa na prozorsko staklo, donosili su neopisivu radost.
Radost koja me izbezumi, kada ne znam šta ću pre; da li da se obučem i izletim na sneg, ili da prvo nešto doručkujem, bila je tako snažna da i sada osećam dobre vibracije pri pomisli na Prvi Sneg.
A doručak?
Kako kada. Sećam se mirisnog hleba namazanog mašću, posutog crvenom sitnom paprikom, i čaja. Ne čaja iz filter vrećice, već čaja od kamilice koju je moj Đed brao i sušio na tavanu.
Da li je ovo žal za mladost', ili lepota prošlih vremena - ne znam. Znam da ustreptala čekam Prvi Sneg.
Mornar Popaj danas slavi 85. rođendan! Čuveni Popaj svetu se predstavio na današnji dan 1929. godine i to u stripu. Par godina kasnije pojavio se i crtani film o najpoznatijem ljubitelju spanaća. Mnoga deca su upravo zbog ovog crtaća zavolela ili bar pristala da jedu spanać . “Jer mornar sam Popaj ja!!! Tu-tuuuu!!!“
Nedostaje mi igranje karata. Dok sam bila dete, kad su praznici i raspusti služili za okupljanje familije, to je bila omiljena dokolica. Najčešće se igrao tablić, a mi deca smo igrali i tač i još koješta čijih se naziva ne sećam. Sate smo provodili igrajući karte. A bili smo i dovitljivi. Skupimo se mi u selu i kaže jedna moja sestra jednom mom bratu: Ajde da ti gledam u karte. Ajde. Sednu oni jedno preko puta drugog i ona počne s pitanjima, on izvlači karte, ona postavlja pitanja, on odgovara, izvlači karte i tako jedno 20 minuta. Ispita ga za ljubavni život od a do š, on sve ispriča. Na kraju mu uz osmeh reče: Hvala na informacijama. Siti smo se ismejali. Brat se nije naljutio, jer smo ionako o tim stvarima pričali. Mada je ovog puta rekao više nego što je hteo.
U srednjoj školi nisam htela da igram karte u društvu, pa to ti je. Nisam nikad naučila one crne mace i šta su još igrali. Remi sam znala, ali nisam htela. Sećam se jedne godine na moru da sam uporno odbijala, a oni me uporno nagovarali. Ja nisam osoba od femkanja, ako oću oću, ako neću, neću i ne volim ubedjivanja. Ako meni nije bilo dosadno da sedim pored njih i gledam u more, ne znam što su toliko navaljivali. Ponekad, kad bih videla da im se baš igra, a fali im jedan, učinila bi. E, posle su mi to naplaćivali tim ubedjivanjem. Onda sam ja ostala nepokolebljiva da me više neće namamiti na tanak led.
A onda me je Milka navukla na karte. Ona gazdarica iz prethodnog posta. Ma uopšte nije bilo važno što gubim. Remi mi nije išao od ruke, bila sam prosečna i češće gubila nego što sam pobedjivala. Medjutim, imala sam jednu liniju društva sa kojom smo to znali da igramo do 3-4 ujutro. Vikendom smo išli u KST, a preko nedelje smo išli kod onog ko nema gazdaricu (ili nije tu), pričali satima, a od deset uveče počinje kartanje. Kanasta mi je bila omiljena, ali se najradije sećam neke španske poće koja se igrala posebnim kartama. Tu uopšte nije bilo važno ko pobedjuje i strašno smo se svi radovali. Tako da kad opalimo po cigarama i finetiju, svira nam neka muzika, a mi razvaljujemo poću, teško je prekinuti taj hedonizam. Ovo je bilo obavezno bar jednom nedeljno. Volela bih da zna neko kako se igra ta poća da se podsetim. I da se ljudi danas kvalitetno druže kako su se nekad družili.
Nije baš nostalgija, ali jeste lepo sećanje. Serije koje smo voleli. Sandokan je bio valjda najomiljeniji lik, a Janošik je trebalo da ublaži nostalgiju kad je on otišao. Nepravedno je ne spomenuti prvu sapunicu ikada Robinju Isauru, kao i seriju Kunta Kinte. Javlja mi se da će na ovu drugu neki ovde imati šta da napišu. Kad malo bolje razmislim valja pomenuti i Sever i jug. Dokaz da su Amerikanci umeli da prave dobre serije.
Sorelag, znam da si negde spominjala Janošika, ali mi se čini da nije ovde. Ako se ponavljam, ne zameri. Prvi je neka muzika sa scenama iz serije, a drugi sam stavila, jer je bar muzika iz filma.
Ja sam kod nas to videla, ali ne znam gde. Imamo jednu poslastičarnicu koja je sačuvala da radi te stare stvari, možda tamo. A možda i na nekom novom mestu. Potraži, ima negde sigurno.
Kažu da novac okreće svet. Često čujem da novac koriste umesto burgije.
E, tako je nekih davnih godina banka u koju si išli moji roditelji delila klijentima kasice za štednju.
Majka je donela dve kasice, dve gumene lutkice, maskote banke, koja je možda bila i jedina u mom gradu.Ako nije bila jedina, bila je najpoznatija.
Brat je dobio Stanimira, meni se podrazumevala Stanimirka.
Gumene lutkice u srpskoj nošnji. Na Stanimirovoj šajkači je bio prorez kroz koji se ubacivao novac za štednju.
Stanimirka je bila malo elegantnija, bez šajkače, sa prorezom za ubacivanje novca, na razdeljku kose koja je bila upletena u dve kike. Gumene, naravno.
Kasnijh godina, i naša banka se osavremenila. Dobili smo metalnu kasicu.
Kasice su bile u raznim bojama. Moja je bila crvena, bratova - plava. Kako drugačije?
Ključ od kasice je imala banka. Sakupljen sitniš smo nosili u prvu ekspozituru banke koja je bila nedaleko od naše kuće.
Nisam volela te metalne kasice, za razliku od Stanimirke.
Stanimirka nije mogla da primi mnogo sitniša. Bila je malena. Osim toga, jednim potezom sam lako otvarala kasicu Ta Stanimirka mi je značila. Mnogo.
Letnje žege, ulicom prolazi sladoleđžija, gura svoja kolica na dva točka, i oglašava se:' Slaaaadoooleeeeed'.
Brat i ja, brže -bolje, trčimo po Stanimirku i Stanimira, jednim potezom 'skidamo im glave' / tako su se kasice otvarale/, i juriš na ulicu da kupimo ' sladoled na kugle'
Volim sladoled, probala sam sve vrste mlečnih i voćnih, ali nikada do sada nisam prepoznala taj čarobni ukus sladoleda koji sam kupovala kod uličnog prodavca sladoleda, iz kolica na dva točka, za koji sumnjam da je imao sve potrebne higijenske dozvole.
Da li zbog ukusa, ili zbog nostalgije, nikada ne jedem sladoled iz porcije. Svi znaju da jedem isključivo mlečni sladoled točen u kornet. Navika stečena u detinjstvu.
Isto tako, nikada nisam naučila da štedim novac. Znam, i to je (ne)naučeno u detinjstvu. Glavni krivac su Stanimirka i Stanimir
Sate smo provodili igrajući karte. A bili smo i dovitljivi. Skupimo se mi u selu i kaže jedna moja sestra jednom mom bratu: Ajde da ti gledam u karte. Ajde. Sednu oni jedno preko puta drugog i ona počne s pitanjima, on izvlači karte, ona postavlja pitanja, on odgovara, izvlači karte i tako jedno 20 minuta. Ispita ga za ljubavni život od a do š, on sve ispriča. Na kraju mu uz osmeh reče: Hvala na informacijama. Siti smo se ismejali. Brat se nije naljutio, jer smo ionako o tim stvarima pričali. Mada je ovog puta rekao više nego što je hteo. 
Kad malo bolje razmislim valja pomenuti i 
Ta Stanimirka mi je značila. Mnogo.
