|
Siriusu nedostaje Baš čaršija i još što-šta, a meni leto na Mljetu - letovanje se zvalo mljetovanje.  Četiri sata plovidbe brodom od Dubrovnika do ostrva, u pratnji delfina. Kada se prvi delfin pojavio u našem vidokrugu, neki ženski glas je uzviknuo: "Ajme meni, morski pas!"  Kamp i prodavnica u kojoj su radile Ane i Mare. Tamo smo ujutro kupovali puter kifle i mleko; to nam je bila omiljena šetnja pre doručka. Nas dve najbolje drugarice smo bile kamperi početnici, bez prave opreme i iskustva. Primus koji smo ponele od kuće nije "radio", to se ispostavilo već prve noći kada je nakon skoro dva dana putovanja i postavljanja šatora na najgorem mestu u kampu (jer su sva dobra mesta, u hladovini, na terenu očišćenom od kamenja i sl. odavno bila razgrabljena), trebalo improvizovati neku večeru ispred šatora. Drugarica je kupila u DBK neko "gorivo" za taj nesrećni primus, primus nije hteo da gori. Gorivo je bilo visoko koncentrovani alkohol. Priskočio nam je u pomoć poznanik sa broda, sa kojim ćemo se posle godinama družiti kod kuće sve dok nije napustio zemlju u potrazi za boljim životom na američkom severu. Ponudio se da pomogne i zatražio neku konzervu. Setila sam se da vučem još iz Krakova glomaznu konzervu sledža od pola kilograma (sleđ u sosu od paradajza, a ostao je u životu zato što ne mogu da smislim tu kombinaciju. Čuvala sam ga u frižideru kod kuće kao suvenir i ratnu rezervu poljske ili možda tačnije sovjetske armije). Naš drugar je izvadio neki vojnički nož i napravio otvor na konzervi u obliku zvezde. Sledž smo bratski podelili na ravne časti i pojeli ga u slast - glad ne pita. Potom je zatražio papirnu maramicu, nasuo alkohol u konzervu i napravio fitilj od te maramice. Upalio je vatru - i zaista je upalilo. Posle smo danima spremali hranu na tom improvizovanom gorioniku - kuvali kafu, ovsene pahuljice, supu iz kesice, čak smo i jaja pržili na toj alkoholisanoj konzervi.
Bile smo pomalo ekscentrične nas dve: oprema za kampovanje nam je bila krajnje primitivna, ali to nas nije sprečavalo da uživamo sedeći na kamenju ispred šatora i doručkujemo ... kavijar. Jela beše donela te konzervice iz Lenjingrada i Talina, sa neke studentske ekskurzije. Tad sam, valjda prvi put u životu, probala kavijar i dopao mi se, doduše samo crni (crveni nisam uspela da zavolim do danas). Recept: namazati svežu kiflu tankim slojem putera i preko toga staviti kavijar. Prste da poližeš, a može se zalivati crnom kafom ili, još bolje, crnim čajem.
Najlepše letovanje u mom životu, iako sam non-stop bila gladna. Ovako sitna i mršava, proždirala sam sve što bih našla usput (malo ukradenog grožđa i smokava u vinogradima kroz koje vodi seoska prečica do Odisejeve špilje) i stalno žudela za mesom, prženim krompirom i mega porcijama srpske, odnosno šopske salate. Kada bih bila "dobra", drugarica, koja je umela bolje sa finansijama pa sam joj prepustila zajedničku kasu (sve, samo da ostanemo što duže na moru), dala bi zeleno svetlo za odlazak na Melitu u restoran. Na pravi ručak - pljeske sa lukom i desert - kremšnite sa čokoladom, koje smo zalivale nes kafom i tonikom sa limunom.
Navikla sam se da spavam na tvrdoj zemlji, samo na podlošci za vreću, iako me je prvih dana žuljao svaki kamičak i povremeno opsedao osećaj da će nam maleni šator za dve osobe pasti na glavu. Što se zaista i dogodilo jedne noći. Spavale smo kao zaklane kad se iznenada nešto nedefinisano obrušilo na nas, uz psovke i zvuk kotrljanja nekog kamenja (ispod našeg šatora nalazio se suhozid). Šator je počeo da se ruši, centralna greda pade; klinovi izvaljeni iz tvrde zemlje, konopci zamršeni. Iskobeljale smo se onako bunovne i krmeljive (što bi rekao Panonian), bauljajući po šatoru u potrazi za baterijskom lampom - prst pred okom se nije video. U potpunoj tišini, natmurene, podigle smo šator iz početka i legle da spavamo. Probudilo nas je sunce koje prži: kad sam izašla napolje videla sam ogroman otisak cipele na šatorskom krilu, veličine 48 otprilike. Neko je u mraku zabasao na naš šator, nagazio ga, a zatim se strmeknuo niz zid, odatle psovke. 
Kupali smo se na Malom i Velikom jezeru, a moja ludo hrabra drugarica i na Solinama, gde su stene opasno oštre i klizave, a talasi toliki da vam je nekad trebalo i pola sata da izađete iz vode a da vas neki talas ne razbije o njih. Dok sam ja strahovala na obali, pitajući se kako ću da joj pomognem i izvučem je u slučaju da je, na primer, uhvati grč od hladne vode (otvoreno more), dve meštanke (jedine osobe u blizini) su komentarisale: "Ala je ona hrabra, što će bit ako naiđe neki morski pas?!" Svi su pričali o tim psima, da ih ima u vodama oko ostrva, da su u stanju ponekad da zađu i u Veliko jezero. A mi smo se čak i noću tamo kupali. Ludo mlado, bre. Plašili su nas i pričama o divljim svinjama: ako čovek naiđe na krdo svinja ili svinju sa mladima dok silaze na Malo jezero da piju vode, nema mu pomoći, svinja hoće i da napadne ako se oseti ugrožena. Glavni savet je bio: gde god da idete, oko jezera ili po šumi do Monto Kuca, pravite buku, glasno pričajte ili pevajte. Uveče kad bismo, opremljeni bater-lampama, krenuli na večeru u Babine kuće (na ribu, kamenice i domaće vino), šuma se orila od operskih arija - naša omiljena je bila "O, Sole, mio...". Toliko smo "lepo" pevali da su jadne svinje bežale od nas, a ne mi od njih.
Ali, najviše od svega, nedostaju mi smeh, Jelin otkačeni smisao za humor, onaj osećaj slobode, bezbrižnost i iluzija da je život tek počeo - toliko je lepih mesta u zemlji i svetu koja čekaju na nas i zanimljivih ljudi koje ćemo usput sresti i upoznati.
Studentski dani... najlepše doba mog života, sada to i znam.
|
Društvo je imalo zakletvu "Sledža mi moga" i psovku "Sledža li ti tvoga!". Tog leta je išla tv serija o Sledžu Hameru, tako da su jezički kalamburi bili praktično neiscrpni.
Ali nikad ih nisam probala, keve mi. 
Jesu li one tvrde, imaju li neko punjenje? One tvrde sa voćnim ukusima (kao Visoki C i sl.) su mi uvek bile preslatke i boleli su me zubi od njih, pride što su se lepile. Jedine tvrdex bombone koje sam volela su bile neke slovenačke, valjda, uglavnom, bile su bele i glatke spolja, a iznutra su imale neki kremić sa alpskim mlekom i ukusom mentola. Ne mogu se setiti naziva niti mogu da ih nađem na netu, promenila se ambalaža, a možda ih više ni ne proizvode.
) od 100 grama. 
