|
ЧИСТЕ РУКЕ
Драги моји непознати пријатељи,
Још сам дете, клинац који се при самој помисли на
чисте руке врати у најраније детињство. Често се сетим
реченице коју ми је мајка стално понављала – „Упамти,
руке треба да су стално чисте!“ Колико сам се пута љутио
због те реченице. Тада је звучала као обична наредба којој
сам се морао повиновати. Па нећу ваљда умрети ако ми
руке нису чисте – мислио сам.
Тада сам тако мислио... А сада?!...
Сада је све другачије... И сада сам дете, али не као свако друго дете, сада
сам дете без адресе.
Понекад помислим да сам човек у телу детета. Ко ме је учинио таквим?
Дубоко у мени, у тамном и мрачном кутку шћућурило се и сакрило од
свих оно недорасло и оно неостварено дете. Дете које јеца, детињство које
плаче. Оно велико дете које сам сада ЈА, понекад упита оно мало детињство
у мени: „Зашто толико плачеш?“ Чујем како ми каже: „Бојим се ноћи и
мрака, са мраком долази пуцњава и не престаје до раних јутарњих сати!“
Остављам детињство да плаче, не могу да га утешим. Како да га утешим
и какву замену да нађем за наше пространо двориште, топлу кућу и малу
стреху под којом је сваког пролећа ласта свијала гнездо. Плаче детињство
у мени, а ја не покушавам да га утешим.
Знам да немам одговоре на многа његова питања.
Знам да је те страшне ноћи неко пуцао у мога оца, знам да смо сви
следећег јутра у колони напустили куће. Све то зна овај човек у телу детета,
али крије одговоре од малог и уплаканог детињства. Мом малом детињству
не могу открити одговоре, бојим се претворићу га у оно што сам сада ја.
Желим да моје детињство сачува све те мирисне и топле слике и успомене
на мог оца онакве какве јесу, најлепши и најшаренији мозаик.
Сада сам сазнао прави значај мајчиних речи о чистим рукама. Иако је
моје детињство поробљено, иако сам дете без адресе, моје руке су чисте.
Трудићу се да увек остану такве, неокаљане, какве су руке моје мајке. Такве
су биле руке мога оца. Сада знам прави значај мајчиних речи. Понекад
запитам себе, да ли је човек који је пуцао у мога оца имао мајку да га
опомиње на чисте руке? Да ли види крв на својим рукама?
Још не тражим одговоре на ова питања, јер знам да ће ми их донети
време.
Дејан Михајловић, Грачаница
(Награђен рад из књиге „Писма из енклава“, коју је приредила организација
Ramondia Serbica. Књига је изашла 2006. године, а Дејан је тада ишао у 5. разред.)
|
