Evo me setam po srebrnom pesku iz mog avatara. Obavila sam jutarnju gimnastiku – zurenje u daljinu (koja se obavezno obavlja u prirodi) – uzivala u tirkiznozelenonamalciceplemenitoazurnoplavom moru, stavila ogrlicu od dvadeset reci (najkrupnija je blesak, slede dva manja sjaja, a do kraja se nizu sitni svetluci). Rascesljala sam suncane pramenove, i zbog zagora, resih da ti napisem nesto na trakama kore zelenog bambusa.
Nad mene se bila nadvila se nemirna noc. Sva je bila u slojevima, kao praznicna torta: red tisine, red vrelih vrtova sa pucine. Kad bi zaduvalo, cinilo bi se da imam dve polovine tela: do bedara mi je bilo hladno, a navise sam se kupala u znoju koji mi je vetar cedio iz tela i odmah potom ga, u odlasku, susio.
Osecala sam se kao iskopnela vocka: presusila od iscekivanja, mislila sam da ce mi boravak na nitima paucine smanjiti uzbudjenje, a on mi je samo stvorio zbrku u organizmu kroz koju su se strahovitiom brzinom smenjivala sva godisnja doba.
U meni je velika tajna. Smeta mi da budem bezbrizna, moram sa nekim da je podelim. Tek tada ce mi tudji osmesi pomoci.
Poceh da se dodirujem sa nekim ko mi nije pokazivao lice. Osetih dvojstvo i u sebi u njemu. Mislila sam da u njemu postoji neka borba koja mu drzi ruke zavezanim.
Zov koji sam cekala nije birao vreme. Ja sam zapravo izazov i uzrok onome sto dolazi.
Svaka se obicnost rasprsila. Zubi pod kojima bretele crvene cipke nemocno skliznu, a kopca odoleva da na kraju i ona poklekne. Usne mi se susrecu s mekom kozom bedara dok ne naidju na lastis. Muzika je mesto nasih susreta.
Optimizam i budnost. Ucimo kako da bolje identifikujemo i verujemo u svoje intuicije, znajuci da te mentalne slike predstavljaju kratkotrajna secanja na nasu prvobitnu nameru o tome kako smo zeleli da nam se odvija zivot. Zeleli smo da sledimo odredjenu putanju u zivotu, tako da bismo konacno mogli da se prisetimo istine koju zivotna iskustva pokusavaju da nam saopste i da to saznanje ponudimo svetu.
Rec je o prisustvu. O onom lakse primetnom, kada znamo ili ne znamo za necije postojanje. A rec je i o onom teze uocljivom, kada ne znamo ni za svoje postojanje.
Trake bambusa sam ukrasila sarama od travki i biljki. Nadam se da ti se dopalo.
Počeh da čitam i zabolela me glava.
Opet i opet...
Neverovatno životno i tako iskreno i relano.
Prepoznajem likove svojih nepoznatih o skoro svakom slovu.
Otidoh na temu ljubav da pogledam ima li koga a da ga ja prepoznajem .
"Svaka se obicnost rasprsila. "
Draga, nepoznata Silija,podeliću s tobom: osecala sam se kao iskopnela vocka: presusila od iscekivanja, mislila sam da ce mi boravak na nitima paucine smanjiti uzbudjenje, a on mi je samo stvorio zbrku u organizmu kroz koju su se strahovitiom brzinom smenjivala sva godisnja doba.
Draga Silija...''aj'' na pocetku da ti pustim jednu lepu pesmicuuuuuu...
Jutarnja gimnastika nije bila kako treba, iako si oci drzala otvorene ,i bojila ih slikama svojih davno zaboravljenih potisnutih sadrzaja kao nesvesnih predstava,uglavnom tmurnih i mracnih, a prolazeci kroz beskrajnu zelju da dostignes svoj cilj,jer ako njega pogodis,promasices sve ostalo...!
Oke su bile ''upaljene''ali bez vatre i ti si tu potrosila vreme namenjeno putovanju,misleci da si budna,a zapravo si tonula dublje i to sve,, do nekakve nedefinisane proslosti,ali da ipak pokusas da nesto malo poznatog i korisnog za sebe ...-''isceprkas''...
Mislila si, da je tamo,uglavnom, brisan prostor...a ne..!Tamo te je on cekao ..On,opterecen,kriv,nameran da uzvraca i nasilan koliko mu god tvoja dusa dozvoli da udara...da se rastereti i tebi natovari deo svog prtljaga koji ce opet tako izbacen ponovo biti uskladisten u nekim isprepletenim lavirintima dusevnog beznadja...Tako da se u tebi,ponovo, sve pobuni,podivlja i ispliva na povrsinu...Znaci, muceci domacina, komplikujuci i zagorcavajuci mu zivot...udarnicki unapad...
Draga Silija...govorila sam da nikako ne pokusavas rukama do svojih dubina...zaglavice se!
Narocito, kaziprst i domali prst..pa sta ces onda...kako ih podici ponovo...pa i pogled ce stalno traziti prodor u tminu i dubinu,bez zelje da se vrati na svetlosni put,jer ruke vuku dole, usput,ce sresti optereceni ili kontaminirani um prepun bolnih mesta,cvorista u kojima su zaledjene
negativne emocije,a koje poticu iz bolnih i nerazresenih dozivljaja iz proslosti i njihovih kombinacija.A,jos ako misao o njemu pocne da se krece po tom unutrasnjem prostoru koje je prepuno
ranjivih mesta...sta onda ?...Nego...uhvatimo se nas dve za ruke...i PODJIMO...!
Jer ,ja slutim da ti imas sposobnost da se slobodno u mislima kreces kroz svoj unutrasnji prostor,kroz svoje vaseljenske dusevne ponore ,a i ja imam tu sposobnost..pa cemo nas dve temeljno da ih pretrazujemo,ne plaseci se tamnih i bolnih mesta, i radoznalo i zainteresovano da sagledamo i preispitamo svaki svoj utisak,sliku,zelju...dogadjaj i predstavu...znaci umiriti um i podstaci nadu..
Imamo jako vaznu misiju.!..PA,iako bude pad,mi znamo da smo dobili novu sansu za licnu i sveukupnu integraciju uma,emocija i zivotne energije,narocito ako novonastalu situaciju osvetlimo razmisljanjem i pratecim skokom u nivou svesti...
Sta sada imamo...?
Zasto sam sebe ''ubacila''u celu ovu guzvu...''Da li postoji griza savesti i odakle mi pravo da kopam po tudjim dubinama...najpre je potebno da vidim svoje..Zato priznajem...Vesto sam projekcijom uplivala u tvoj self da sebi olaksam...
trebalo je pismo da glasi:Draga Danka...da..ja pisem sama sebi...skupljam delice svoje ranjene licnosti i mrvice nade za novim vaskrsenjem...''s vremena na vreme treba vaskrsnuti ponovo''
Jer bi tako trebalo...proces evolucije sopstvene zivotne putanje ce se nastaviti u pravcu dublje harmonije sa realnoscu i vece mogucnosti samoostvarenja u svim domenima(ma ovo je neciji citat...ne znam ciji...)Ma da i ovde je rec o prisustvu o onom lakse primetnom-bolje vidljivom..ako zelimo da vidimo...a sta Silija...ako ne zelimo...sta onda?Mi imamo postojanje...koga je briga da li zelimo ili ne..mi to imamo...zapravo,ono postoji...To je isto kao ono...kako god se okrenemo ''mi smo ljudi'',svidelo nam se to ili ne...(iako mnogi od nas nemaju ljudskih osobina),ali takvi smo...!
Danka ''mala''-Objasnite sta znaci ''AUM''
Danka ''velika''-zvuk energije univerzuma,energije koja se ispoljava u svemu sto postoji....A-U-M: rodjenje,uranjanje u postojanje i smrt koja zatvara krug...AUM je nazvan slogom od cetiri elementa.A-U-M:TO SU TRI ELEMENTA.kOJI JE CETVRTI?To je tisina iz koje AUM ishodi i u koju se vraca,tisina koja se nalazi i ispod njegove povrsine.Ono sto bismo nazvali besmrtnim.Moj zivot je A-U-M,ali takodje postoji i tisina pod njim.Ovo je smrtno,a ono je besmrtno!...Covek mora da razlikuje smrtni od besmrtnog aspekta sopstvene egzisten
cije....
Danka ''mala'':Smisao se, u sustini, ispoljava bez reci.
Danka ''velika''Da..Reci su uvek preduslovi i ogranicenja.
Danka ''mala''...Ipak...svi mi ,slaba ljudska bica,ostavljeni smo s tim jadnim jezikom koji je,doduse,lep,ali koji ne uspeva da opise...
Danka ''velika''-To je tacno.Zato je tu vrhunski dozivljaj:da prevazidjemo sve to-sva ogranicenja,uslovljavanja,nemogucnosti- i postanemo svesni cuda koje je sam zivot...
DZ.Kembel...
Draga Silija...
Sreca se gradi samo na temeljima ocaja...Verujem da cu moci poceti sa gradjenjem!M. Jursenar....
.
danka u 4..05... ''kakva zbrkanost mnostva u mislima''Koja je najvaznija?
@Danka ma najbolja si u 4..i 5min.(sad moram ovako)
Ovo poslednje napisano je bilo nemam reči za sve,a pošto sada spavaš i Silija sigurno samo bake viluju,vrućinenština neviđena,gde se denuti,čak i u mojoj nedođiji,samo bure sa kišnjicom pomaže,odoh da se bućnam,pa da se rashladim,i zatim ću da te čitam ponovo.
Jesi videla "čardak "ti je mnogo težak,ja se više nepribližavam
danka, volim ovu pesmu i uzivah sad, mada mi se vise svidja u kamernijem izdanju; opet si bas ulozila trud i svidelo mi se to sto si pisala; zanimljivo je lunjati po sopstvenim dubinama, ali to ne leci; samo zivot leci od ponora; u tom svetlu, bice i odgovora (znas vec kad );
@Teta danuska...
Citat:,samo bure sa kišnjicom pomaže,odoh da se bućnam,pa da se rashladim...hahahhahah ...ti si neprevazidjena....hahhahah
E sad...@Silija...
Citat:zanimljivo je lunjati po sopstvenim dubinama, ali to ne leci; samo zivot leci od ponora
...aaaaaa Silija....pa, sta ti je zivot ,no tumaranje po dubinama...samo tako se lecimo...sve drugo je samo iluzija da zivimo...samo tako pronalazimo put iz provalija i padova i nanovo se ...uzdizemo...a emocije nam ovde sluze kao ''gorivo za podizanje nivoa svesnosti i njen razvoj''...a jos..mi smo takodje i ''ropske duse''..u svakom od nas krije se poneki rob,ali naravno,on ima i svog gospodara..
Ineresantne su psiholoske price o odnosima roba i gospodara unutar covekovog svesnog,i jos vise nesvesnog zivota(uklapajuci ih u dinamiku Ja-Ono-Nad-ja i ''boss''Frojd je pisao najvise o tome...)...
Silija...znas li ti koja je to igranka unutar psihe..i kako mi obozavamo cas da robujemo,cas da vladamo...a jos ako se uloge uskomesaju...Mi smo u neprestanom vaseljenskom vrtlogu koji cas kljuca,cas se umiri...
aaa Ahil rece u ''Troji''-Bogovi nas mrze jer smo smrtni i da je to tacno-Ma mi zaista zivimo duzi zivot od bogova ,jer je i smrt znacajna stepenica(basamak se jos zove...) u nasem uzdizanju...Bogovi su liseni toga...Oni opstaju ''u ravni''vecno i nepromenljivo,nikad izlozeni ni jakom fizickom, ni emocionalnom bolu,pa su zato stalno mentalno ''neutralni'' ...(naravno..mislim na grcke bogove...i to je za njih strasan sud...)
evo ...Silija one pesme malo drugacije...vise ce ti se svideti,verujem...
danka, super je ova verzija, gitare su veoma znaimljive a ćemane je.... uhhhhhhhhh, posebno u prvom delu sto se ronjenja tice, velicanstveno je, opustajuce, vraca sebi, spaja te sa sobom, ali moras i na povrsinu, da uzmes vazduh
Silija ::danka, super je ova verzija, gitare su veoma znaimljive a ćemane je.... uhhhhhhhhh, posebno u prvom delu sto se ronjenja tice, velicanstveno je, opustajuce, vraca sebi, spaja te sa sobom, ali moras i na povrsinu, da uzmes vazduh
Draga Silija...
Dva casa ujutro.U kantama za smece pacovi glodju ostatke mrtvoga dana:Grad pripada avetima,ubicama mesecarima.Gde si ti,u kojem krevetu,u kojem snu?Sretnem li te,proci ces ne videci me,jer nas nasi snovi ne vide.Nisam gladan:veceras ne uspevam da svarim svoj zivot.Umoran sam:svu noc sam hodao sejuci uspomenu na tebe.Nesanica me mori:ne zudim cak ni za smrcu.Sedeci na nekoj klupi,obamro i protiv volje od nailaska jutra,prestajem se podsecati da te pokusavam zaboraviti.Zatvaram oci...
Kradljivci zele samo nase prstenje,ljubavnici samo telesnu put,propovednici samo nase duse,ubice samo zivot.Mogu da uzmu moj:cikam ih da u njemu nista ne promene.Zabacujem glavu da bih ponad sebe cuo trepet lisca...Ja sam u sumi,u polju...to je tenutak kada se Vreme prerusava u Cistaca,a Bog mozda u skupljaca dronjaka.On tvrdica,on trdoglavac,on koji ne pristaje na to da se neki biser izgubi u hrpama ljuspi od ostriga pred vratima krcmi.
Oce nas koji si na nebu...Da li cu ikada videti kako pored mene seda starica u smedjem ogrtacu,kaljavih nogu jer je,kako bi me stigla,presla preko bogzna koje reke?Skljokala bi se na klupu,drzeci u zatvorenoj saci izuzetno dragoceni poklon koji bi bio dovoljan da sve promeni.Otvarala bi prste polako,jedan za drugim,veoma oprezno,posto to moze da odleti...Sta bi drzala?Pticu,klicu,noz,kljuc za otvaranje konzerviranog srca?
... 
