|
Poslao: 09 Maj 2011 12:50
|
|
Sorelag ::Ako je to bilo prvi put na četu i buum ljubav, ti si zaista pravi srećković.
To što se između njega i mene proširilo i počelo da zauzima emocionalne rezervate (ko zna za koga čuvane) nije, ispočetka, ličilo na ljubav. Pre na strast, ali ne bilo kakvu. Ritam našeg odnosa podsećao je na prizor kada dvesta ljudi ljulja lokomotivu , polako i uporno, znajući da mogu da je prevrnu. Kao kad slušate bluz.
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2011 17:21
|
|
Administracija
Potrebna dokumenta: izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu. Budući da opština na čijoj teritoriji su rođene moja majka i njena sestra nije "umrežena", odem na sajt te opštine i ustanovim da ne postoji opcija za online naručivanje dokumenata. Otkrijem ipak na dnu stranice (naravno, u najsitnijem mogućem fontu) email adresu. Jedne noći napišem imejl sa molbom da izrade i pošalju na kućnu adresu dokumenta koja su potrebna za vađenje nove lične karte. I zaboravim na to.
Posle nedelju dana stiže plavi koverat sa pečatom te opštine. U njemu kratko obaveštenje da tražena dokumenta ne mogu biti izrađena jer ne postoji nikakav podatak o promeni bračnog statusa moje majke. Odem ponovo na sajt opštine, pronađem telefone matičara i pozovem. Gospođa matičar (je l' ovo pravilno rečeno?) mi kaže da najpre moram da izvadim venčani list u opštini u kojoj su se moji roditelji "registrovali" i očevu umrlicu, da to pošaljem, platim dve takse (opštinsku i republičku) i oni će mi tek tada izdati krštenicu i državljanstvo.
Odem u opštinu Vračar da se raspitam o tome, matičar mi ponovi priču: tako je, vaša majka se "vodi" pod devojačkim prezimenom u njenoj opštini, koja uz to nije umrežena. "Da biste izvadili venčani list, potrebni su precizni podaci, datum venčanja i opština." Zamolim je da pogleda da li se i kako "vodi" moj pokojni otac. Dobijem odgovor da o mom ocu ne postoji ni jedan jedini podatak, "nema ga u kompjuteru". Super, pomislim, sad ću verovatno prvo morati da dokažem da se moj otac uopšte rodio, a zatim da je umro, a možda i to da mi je bio otac. Gde i kad vam je umro otac? - pita gđa matičar. Koliko ja znam, poginuo je na opštini Voždovac, a gde je tačno preminuo, tj. gde je konstatovana smrt (u kojoj bolnici), zaista ne znam. U tom slučaju, morate da otkrijete, kaže gđa strogo, polako, prvo idite u opštinu Voždovac, a ako ni tamo ništa ne saznate, idite ... a gde vam je otac sahranjen? U Barajevu, kažem ja. E, u tom slučaju, idite u opštinu Barajevo.
Pozovem majku mobilnim; ispostavi se da žena nema pojma kad se venčala - "Pa, je l' ti znaš kad je to bilo? Pre više od pola veka! Zaboravila sam, pa šta". Dobro, rekoh kiselo, imaš domaći zadatak od mene (i opštine) da pronađeš venčani list i tatinu umrlicu dok ja ne dođem.
Umrlicu smo našle - original i prepis, ali od venčanog lista o(p)stalo samo parčence hartije, a na njemu datum, imena svedoka i štambilj.
Sad ću verovatno morati da dokažem da su moji roditelji uopšte bili venčani, a možda i da su mi roditelji. 
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2011 20:38
|
|
Лепо ја кажем да се ретко варам када су таленти у питању ...од ових и оваквих цртица мој предобри Слободан Стојановић је писао сјајне драмске текстове. Хвала ти што ово литерарно-животно благо делиш с нама. Једног дана, када интернет све прогута, и ови текстови ће се наћи у неким неуништивим збиркама кратких прича.
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2011 20:46
|
|
Nije ovo kratka priča, čak ni crtica  napisano je iz glave, danas. I to od muke.  No, hvala u svakom slučaju.
Ponekad, kad me uhvati morbidno raspoloženje kao danas, pitam se šta je bilo sa tim mladim čovekom koji je robijao zbog ubistva mog oca iz nehata. Majka nikada nije volela da priča o tome, a nas tri kad smo bile deca nismo se usuđivale ni da je pitamo. Od mojih pubertetskih godina ta pitanja bez odgovora žive sa mnom: šta je danas sa njim, da li je uopšte živ i gde živi, da li ga je mučila griža savesti, da li ima porodicu, ako ima, ko su i kakva su mu deca? Kad sam zašla u zrelo doba razmišljala sam o tome da započnem svoju privatnu potragu za odgovorima, da sprovedem istraživanje. Ali nije bilo ni iskrene želje ni volje ni vremena za jedan takav poduhvat. Čemu? pitala sam se. Čak i kad bih ga našla, pod uslovom da nije napustio zemlju ili ovaj svet, da li bi uopšte hteo da komunicira sa mnom i da li bi imao šta da mi kaže?
Kad sam se preselila u Pančevo, praktični život me je naterao da se bavim i onim stvarima o kojima do tad nikakvog znanja nisam imala, a ni potrebe da se o njima obaveštavam, kao što su urbanistička pravila i dozvole za gradnju, geodetski snimci, arhitektonski projekti "izvedenog stanja objekta", statika objekta (temelj) i legalizacija. Započela sam to istraživanje, nevoljno, i posetila izvođača radova, privatnu firmu koja je gradila stambeni objekat. Tada je najednom proradila sumnja i blaga paranoja; njegovo ime je podsećalo na ime drugog čoveka - tražila sam od majke da mi kaže kako se zvao onaj nesrećnik koji je unesrećio sve nas: "Imam pravo i potrebu da znam, ko zna, možda će ta informacija jednom nešto značiti u mom životu" i ona mi je rekla. Dok sam čekala da me direktor firme primi u svojoj kancelariji, uslužna sekretarica me je poslužila hladnom cedevitom u visokoj čaši i pitala želim li kafu. Ušla sam kod direktora u kancelariju i predstavila se: dok sam izgovarala prezime, posmatrala sam lice dobro držećeg gospodina u srednjim ili poznim pedesetim, i čekala neki znak - neku nevoljnu reakciju koja bi ga možda odala, neki trzaj, tik ili grč, jer ne zaboravlja se tako lako ime onog zbog kojeg si bio zatvoren. Direktor je, međutim, bio smiren, ljubazan, predusretljiv, pun razumevanja za moj zahtev, čak srdačan. Odahnula sam. Dakle, nije on. To je samo moja paranoja.
Od tad su prošle godine. Prošle jeseni, kada sam menjala stolariju i radila izolaciju u stanu, saznala sam uzgred da je direktor i vlasnik te građevinske firme preminuo. "Njega je ubila Direkcija sa svojim propisima", rekao mi je rezignirano njegov prijatelj, vlasnik i direktor druge firme koja je izvodila radove u mom stanu. 
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2011 13:32
|
|
To se zove citirana parabola , a sama stilska figura kojom se opisuje ljuljanje lokomotive jeste metafora.
Napisao sam je u jednom prikazu kada sam opisivao kako meni zvuči ritam klasika Rolling stonesa ''Honky tonk woman''...Kao kad dvesta ljudi polako ljulja lokomotivu...Slika se svidela Peri Janjatoviću (na jednoj promociji), i eto je kako kruži netom i kako me pojedini autori citiraju ili parafraziraju, najčešće i ne znajući poreklo slike... 
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2011 19:15
|
|
$elena ::Izvinjavam se što nisam, iz opravdanog razloga, navela izvor svog citata, kao i što nisam navela da je citat.
Evo mog izvora - priče ovde : http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/Kratke-Price.html
pod nazivom
Dukat
Ili: umetnost darivanja
Dopuna: 24 Jan 2011 11:34
Izvolite ... to je prava , autentična, priča o ljudima ... 
Hvala ti. Po običaju, bolje zapažaš od mene.
Mene je moja rođena asocijacija višestruko zavela. Istina je da je njen i moj odnos podsećao na ''Honky tonk women''...Prava stvar kad postoji r&r par pa može da svoje emotivno bogatstvo poredi sa bogovima ove muzike...
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2011 19:49
|
|
Zaista, lepa priča. Propustila sam i nju i neke druge, nisam dugo pratila taj potforum. Sirius svoje darove čuva, i treba, jer su objektivirani izrazi nekadašnjih ljubavi, autentičnih ljudi i odnosa koji u njemu žive. Ja svoje uništavam jer nisu dukati nego "danajski darovi" i mrtvi predmeti iz mitizovane lične prošlosti.
|
|
|
|
I koristan primer za sve korisnike koji bi hteli nešto više da saznaju o stilskim figurama. Koja je ovo stilska figura? Ko tačno odgovori na postavljeno pitanje, za nagradu dobija pravo da napiše svoju priču o... sebi ili nekim drugim ljudima. 
