|
Moja "Petrija" je rođena u martu 1929. u onoj prvoj Jugoslaviji, u Crnoj Gori. Starija je samo dve nedelje od mog pokojnog oca, rođenog u Srbiji, kojeg nisam upoznala i čiju životnu priču nikada neću moći da zabeležim ili rekonstruišem. Ona je zapisala svoju autobiografiju u vreme NATO bombardovanja i četiri godine kasnije, kada smo se sticajem povoljnih okolnosti srele u njenoj kući, poklonila ju je baš meni. Tako je ona htela.
Godinama je taj rukopis ćutao i strpljivo čekao u nekoj od mojih fascikli sa započetim rukopisima i nacrtima budućih, sve dok ga nisam ponovo otkrila na samom početku ove godine. Došlo je vreme da njena priča progovori. Nadam se da će moja Petrija poživeti i doživeti da je vidi objavljenu i u celosti, sa mojim istorijsko-antropološkim komentarom.
Citat:12. aprila (1941) ja sama ćeram na tuđeg magarca drva sa Ubalaca u Perast da prodam, tada je bio jedan tovar drva 8 dinara, 4 kila brašna. Kao dvanaestogodišnja djevojčica, neznam što se dešava, prvih dana avioni prolaze, pucali sa vojnih brodova, dimovi u zrak, parčad željeza padala po zemlji. Stari ljudi i žene kukali, mladi ljudi u rezervi i na odsluženje vojnog roka. Sve je to bilo strah i jadi, ali kad sam ja vidjela u Perast tu jadnu vojsku kako pješke ide, jedna prema Kotoru, a druga prema Perastu i Risnu, došla sam pred jednu kuću i ostavila drva i povela tuđe magare da sklonim da ga vojska ne potjera, onda sam pošla u jednu prodavnicu da pitam što se dešava. Taj trgovac Gojko Vujačić, sve mi je objasnio, da je propala država i đe mi je majka da ide u Risan da uzme brašna, ja sam odgovorila da nemamo više para, da smo kupili jednu vreću od 50 kila. Tada sam saznala da su otvoreni magazini da nosi svak ko što može i radi što hoće. Ja sam pošla, uzela magarca da idem kući. Čujem kukanje, zatvaraju prozore i vrata, sad dolazi italijanska vojska.
...
Drugi put, poslije trinaestojulskog ustanka 1941. godine dolazi dosta vojske u Velje Selo i tamo nađu oružje i zapale dvije kuće, ubiju jednog muškarca i dvije žene, a jednu ženu i jednog muškarca odvedu u logor u Albaniju. Sjutradan dolaze u naše selo. Moji roditelji i baba pošli u brdo po sijeno. Ja kad sam ih osjetila, odma sam sakrila vojnu uniformu, suve pršute i mamin nakit jer sam znala da vojska poslije oružja ovo nosi, prvo pretresu kuće pa nose što im se sviđa. Tada sam sa mlađom sestrom poterala stoku u suprotnu stranu prema Stepenu. Tamo smo našli čobane i kazale im da dolazi vojska, da idu da kažu svijem u selo.
...
Tako je onaj teški avgustovski dan protekao u strah i jade. Tog dana je mene zaboljela jako glava da sam jedva došla kući i takva muka i jaka glavobolja me uvijek pratila za svako uzbuđenje i nepravdu i zlo, do mojih šezdesetih godina starosti; sad me manje boli glava, ili sam luđa ili pametnija, neznam. Strah i muka toga dana, mene je bio na pamet prethodni dan, stradanje naših nevinih rođaka i komšija koji su ni krivi ni dužni stradali, i jedan momak sa Ledenica. Zvao se Božo Miletić, jedan brat među pet sestara. Njega su našli na spavanju, našli mu oružje, poveli ga u nepoznatom pravcu i ubili. Od toga dana do danas ta nepravda stoji u mene. Zašto je Bog stvori ljude da ovakva zla rade? Valjda zato što se zemlja okreće, pa kad dođe okle je krenula sve nanovo.
...
Dolazi 1942. godina. Februar. Jedna noć, zima, kuca neko na vrata, jedan tatin rođak, zove tatu da ustaje, ima li pušku, dolazi vojska u 3 sata poslije ponoći, napad na Italijane. Moji pitaju ko dolazi? Crnogorci – to je bila vojska koja se organizovala 13. jula, za slobodu naroda, za krst časni i slobodu svetu. Narod ju je zvao Crnogorci, a Italijani Montenegrini, tako je počelo. ...
U septembru 1943. godine kapitulirala Italija, dolaze Njemci. Počela organizacija komunista i partizana. Naše selo služi kao prelaz za vezu sa Lovćenski i Orjenski odred i bataljon. Prolaze ilegalci, prolaze četnici; svak pita nas čobane jeste li koga viđeli kroz šumu. Odgovor je bio ni čuli, ni viđeli.
...
Zima, snijeg, mi i stoka skupa u pojatu, glad i jadi. Kod Njemaca nema ništa. Majka radi od zore do mraka i noću da zaradi jedno kilo kukuruza. Idemo u Perast, nosimo drva da zamijenimo za ostatak italijanske vojničke robe, pa onda preko Cuca i Ćeklića da nađemo u zamjenu malo žita ili krtole, tako i u Grbalj i Konavle – ako je imalo komada nakita, zlata za malo ulja ili loja. Stalno muka i jadi.
...
Dolaze partizani i odvode četnike iz Oravca, onda mi ostajemo u selo, a baba sa mojom najmlađom sestrom u Perast da čuvaju jedno prase da ga ko ne ponese. Od 20. oktobra dolazi Druga Dalmatinska brigada i prva četa Bokeške brigade. Dalmatinska je došla sa Krivošija kroz Brdo Risansko na Veliniće i prošli u Perast, Donji Orahovac i Dobrotu, vodili borbu prsa u prsa u Donji Orahovac. A Bokeška na Ledenice i Velji vrh. Poslije nekoliko dana Njemci su se ponovo iskrcali sa brodova i zauzeli Perast, Orahovac i Dobrotu. Tada je mnogo Dalmatinaca poginulo i danas im se nalaze spomen kosturnice u Perast i Dobrotu, a ima ih i u porodične grobnice u Orahovac, jer se nije znalo ko su borci koji su ih sahranjivali, možda su i oni poginuli.
...
U Gornji Orahovac vojska drži položaje i vode se borbe na Ledenice i danju i noću. Njemci idu uz brdo da pomognu njihovim. Partizani ne daju, ubijaju Njemce. Njemci za osvetu u Risan ubijaju civile, u jednu kuću Stjepovića ubili su 7 druga, tako je bilo i u druge, koga su našli. 27 dana traje borba i svaki dan svaka porodica daje po jednog brava da se sprema za vojsku. Nema soli, nema hleba, nema krtole, samo ono mesa u kazan da se skuva i malo brašna od kukuruza kad je imalo da se samelje u žrvnje; to im je bila hrana. Goli i bosi. Tada su došli Englezi na Dragalj i topovima tukli Ledenice i Risan, bolnicu „Vaso Ćuković“.
Tada, kad su sve porušili, Njemci odlaze 20. novembra 1944. i ruše most na Ljutu. Za njima idu Englezi i postavljaju željezni most, tako da se može putovati dalje. Tada nas napušta vojska. Jedni idu preko Kotora za Bar, a drugi preko Grahova za Nikšić. Ja idem da pomognem sa ostalim seljanima nosit vojski i ćerat na magare. Kad smo došli na Ledenice, one muškarce uzeli da vade rupu, da pokopaju mrtve Njemce i konje koji su pobijeni topovima. Ja sam samo u jednu baraku viđela 12 mrtvih konja, a Njemaca neznam broj, mene je to bilo strašno viđet na jednoj livadi. Zašto pravi narod strada za nečiju vlast?
Tada sam se vratila kući, padala je jaka kiša i bila magla, a poviše svega oni mrtvi. Tako sam odila po noći u Perast da prihvatim robu i obuću iz slagališta, sadašnjeg Jadrana. Magla, kiša, vodila sam jednu natovarenu mazgu i na jedno mjesto stajala dokle je bio slobodan prolaz tri sata. Od zime nijesam mogla da govorim, samo se tresla. Ruka u koju sam držala lanac od mazge bila mi se potpuno ukočila. Ali tako je trebalo, vojsku pomagat.
Vojska odlazi, sloboda dolazi. Mi ostajemo u jednu pojatu, 10 druga i 12 jaradi i jedna koza; nju smo poslali đedu Marku, tada je bio mnogo bolestan, kod rođaka G. V.
...
Treba da se ide na radne akcije, da se kuće popravljaju i škola obnovi. Omladina ide u Dobrotu da se razvaljuju neke vojne barake, ja idem sa Ubalaca nekoliko dana pješke do Kotora. Zima, puva jaka bura i snijeg. Treba sve da se prenese tamo kod Biologije mora, dolazi neka bracera sve da utovari i na Mramor istovari, u Donji Orahovac, da se razdijeli kome koliko pripada i svak da nosi svoje, a svi za školu. Tada su svi roditelji koji su imali djecu za školu trebali da doćeraju po dva tovara pijeska iz ovih gomila što je voda svaljala poviše Miljeg sela. I moja majka je odma sa Ubalaca doćerala na magare kod škole u Kljaviće. Tada je bilo dosta djece jer za vrijeme rata djeca nisu odila u školu.
1945. na ljetnji raspust došla je iz Kotora učiteljica Bosiljka Samardžić i učila djecu u crkvi Sveta Petka na Oravački do. Sva su djeca nosila stolicu od kuće. Tada su završili za dva mjeseca po jedan razred.
Omladina se sastaje, održavaju se konferencije, predavanja, savjeti; nepismeni treba da uče slova, i stari i mladi. 13. jula peče se pecivo na Šanik, dolaze i stari i mladi, ko god može da dođe, da se u slobodu sastave i da zapjevaju da čuje cijeli Gornji Orahovac. A one jadne majke i porodice kojima su izginuli za vrijeme rata plaču i žale. Svakoj je majci kuku za svojim, pa bilo po vjeri ili partiji; ili je đavo ili su magije ili nešto gore od oboje, to je sudbina.
Svak žali svoje, a ja svijeh, takva sam od rođenja i žaliću do smrti. Zašto pravi narod mora da strada?
|
Toliko prijatelja i poznanika sam stekla na Majsitiju. Pošto volim da putujem i bazam kojekude, nosim se mišlju da na leto ili kad budem imala malo više vremena u "komadu" krenem na turu, za početak po Srbiji. Mogla bih da obiđem gradove i sela u kojima žive moji drugovi i drugarice. Vršac je prvi, ok, to ću već na proleće. Jelkici dugujem jedan izlet u Sremske Karlovce. Odatle u Novi Sad.
Može da se vidi i srpski građanski kostim iz 19. veka. Starije žene koje posle mladenaca izlaze iz crkve su tako obučene, u anterije i jeleke.
