|
|
|
Poslao: 23 Feb 2012 22:43
|
|
Refleksije o antropološkim temama na matematički način
"Kao matematičar volim da različite kulture posmatram više apstraktno, kao susedne skupove sa određenim zajedničkim elementima. Ili, ako želite, nizove ljudskih opita u vezi sa načinom da se živi, razmišlja i ponaša. Možda zbog sopstvene prošlosti, možda zbog toga što sam se toliko selila kao dete, osećala sam izvesnu objektivnost prema različitim kulturama koje sam posećivala i u kojima sam živela.
...
"I, gospodine Čaterdži, pronašla sam neke elemente u indijskom skupu kulturnih stanovišta koje malo drugih kultura poseduje - ili, ako ih i poseduje, radije ih odbacuje. Pronašla sam ovde, u sopstvenoj zemlji, ukorenjeni rasizam koji verovatno prevazilazi sve sa čim bi se trenutno mogao porediti. Ustanovila sam da se filozofija nenasilja sa kojom sam odrasla - i zbog koje sam se osećala sasvim dobro - neprestano ruši namernim i bezdušno divljačkim postupcima njenih pobornika. A činjenica da vaš premijer svakodnevno pije po nekoliko čaša sopstvene mokraće, gospodine Čaterdži, nipošto mi ne preporučuje tu praksu. Kao ni najvećem delu sveta. Otac me je često podsećao da je Mahatma, kad je išao od sela do sela, najpre propovedao ne bratstvo ili protivbritansko ratno lukavstvo nenasilja, već osnove - apsolutne osnove - ljudske higijene."
"Ako je indijska kultura opit, onda mi moje zapadne predrasude tvrde da je on propao. Bar što se tiče sposobnosti da se prilagođava i da štiti svoj narod.
...
Ali ako je to samo još jedan skup, onda moja metafora sugeriše jednu mnogo goru mogućnost.
...
Ako razmišljamo u okviru teorije skupova, onda sam uverena da su moja dva kulturna skupa nesaglasna. A ja sam proizvod te dve kulture. Zajednički element za dva skupa bez zajedničkih elemenata.
... Ta metafora naterala me je da pomislim na strašniju analogiju. Šta ako su te razlike na koje reagujemo u Kalkuti ishod toga što kultura nije drugi skup, već sasvim druga geometrija?"
Den Simons, Pesma boginje Kali
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2012 19:56
|
|
Današnji kritičari mu mnogo toga zameraju - da je bio pod velikim uticajem Cvijića, što znači da je "srbovao", indirektno zastupao interese "velikosrpske buržoazije" i njene dinastije (istina je da se zalagao za osnivanje zajedničke jugoslovenske države), da je bio pristalica klasične evolucionističke teorije kojoj se danas spočitava implicitni ili čak eksplicitni rasizam, da je idealizovao dinarske Srbe, da je konstruisao teoriju o dve faze u formiranju plemena u dinarskoj geografskoj oblasti, plemena koja je štaviše smatrao srpskim po etničkom poreklu i identitetu, što je svojevremeno mnogo ljutilo crnogorske istoričare i etnogenetičare, itd. Ali, za mene, on je bio i ostao veliki etnograf terenac, prvi svakako, a prema opusu koji je za sobom ostavio, možda i najveći u domaćoj etnologiji. Njegovi etnografski opisi pojedinih brdskih plemena, po bogatstvu detalja, konkretnosti i živosti ne zaostaju za klasičnim monografijama moderne britanske antropologije i mogu se uporediti recimo sa Nuerima Evans-Pričarda, iako je Erdeljanović na Balkanu radio na početku 20. veka, sam i bez ikakvih naučnih prethodnika, a britanski strukturalni funkcionalisti u Africi između dva svetska rata.
"Одгајивање младежи
Куд год се човек окрене по кучким селима, сусреће се са прљавом, неумивеном и неочешљаном дечицом, обученом у рите или једну једину подерану кошуљу, у подераној обући, много пута и без обуће, а врло се често појави на врата од какве сиротињске кућице или двора и сасвим голо дете. Бивао сам и по најбољим кућама, па сам гледао по цео дан неумивену децу, сву убрљану од јела. То показује да, општа немарљивост и неразумевање у одгајивању деце траје још и данас, као што је била и пређе, у време тешке прошлости. Није имало још довољно људи, који би утицали на поправку. А да се може за доста кратко време много у овом погледу поправити, види се на школској деци: сретнете ли групу ђачића, мило вам је видети она чиста, свежа лишца и уредно одело и обућу, који су и онако укусни.
Мајке поступају са својом малом децом врло неразумно. Поред већ поменуте нечистоће и лошег одевања, што на тамошњим оштрим климатским променама нарочито убија малу децу, долази још и претрпавање деце јелом. Навикавају дете, да му се чим заплаче, даде нешто да једе. Тако видите свуда децу, која по цео дан држе у рукама хлеб и сир или какву нездраву воћку и жваћкају. О каквој глади и уредном, здравом храњењу не може ту бити наравно ни помена. На тај начин дете редовно из дана у дан претоварује стомак, обољева и плаче непрекидно, а нико не зна, 'шта му је'. Још му се, да би га утишали, поново трпа у шаке тврди сир или каква опора крушка и сл. На лекара нико и не мисли, јер је и онако одвећ далеко (у Подгорици), и тако дете, 'ако му је суђено', брзо заврши свој кратки живот.
Мушка деца, особито најстарија, имају много повластица. Према њима поступају родитељи и сувише лабаво. Толико пута сам се чудио, да понеко мушкарче просто неће да послуша оца (мајку, разуме се, још мање), а отац место икаквих оштријих средстава употребљава наговарање, ласкање, па чак и обећавања и подмићивање, да би га покренуо на послушност. Није ништа необично видети каквог дечака од десетак-дванаест година, да пред својим родитељима пуши и седи достојанствено с прекрштеним ногама. - Све се ово једино може објашњавати као остатак из ратничких времена, кад је мушки живот био врло драгоцен и кад је због тога мушкоме, нека би био и мало дете, указивана у породици особита пажња.
(...)
Школа није имало, земља се радила врло мало и једина је дужност 'ђетића' све до њихове тридесете године била чувати стоку. А то је исто била и главна дужност девојчица све до њихне петнаесте године. 'Ђетић' се до своје тридесете године уопште и није рачунао у одрасле и зреле људе, ма да су га женили у његовој шеснаестој - седамнаестој години. Тек са навршеном тридесетом годином он је улазио у ред 'људи' и почињао радити пољске и друге теже послове. Kао 'ђетић' и пастир млади је Куч дакле био поштеђен од свију тешких и прераних напора телесних. Он се кретао за стоком по зрачном и свежем ваздуху планинском, вежбао у оружју и четовао, а хранио се снажном храном од сточних производа. Овакав начин живота у младим годинама потпомагао је врло много телесни развитак и рашћење у висину."
Јован Ердељановић, Кучи, племе у Црној Гори
.........................................................
“Nuer je proizvod strogog i egalitarnog vaspitanja, duboko je odan demokratiji i lako ga je podstaći na nasilje.”
“Nuer će se pobiti čim zaključi da je uvređen, a radi se o vrlo osetljivim ljudima koji se lako vređaju. (...) te on smesta izaziva na dvoboj onoga ko mu je naudio i ovaj mora da prihvati izazov.
Odrasli podstiču decu od sasvim malih nogu da sve sporove rešavaju tučom te ona, kad odrastu, smatraju borbenu veštinu najnužnijom sposobnošću a hrabrost najuzvišenijom vrlinom.”
“Mene je nuerski ponos stalno sve više iznenađivao.On je isto toliko upečatljiv koliko i njihova uzdržanost i ćutljivost.”
“Za Nuere s pravom kažu da su mrgodni; često su nabusiti i odsečni jedni prema drugima, a posebno prema strancima... Nikada se ne potčinjavaju niti ulaguju... Jedini ispit karaktera je za njih da li je čovek u stanju da se brani...
"Ko želi da živi među Nuerima mora da živi na njihov način što znači da ih mora smatrati nekom vrstom rođaka, a i oni će onda njega smatrati nekom vrstom rođaka. Prava, povlastice i obaveze određuju se na osnovu rodbinskih veza. Čovek je ili rođak, pravi ili zamišljeni, ili je osoba s kojom nemate uzajamnih obaveza i smatrate je mogućnim neprijateljem“.
Evans-Pričard, "Nuersko političko uređenje", u: Socijalna antropologija, 307-383.
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2012 22:51
|
|
Udao se sin
Nedjeljni objed u jednom našem katoličkom domu. Mama je baš odnijela tanjure za juhu i vratila se s telećom pečenkom, a stariji sin ih sve svečano pogleda, roditelje, mlađeg brata u crnoj "Metalica" majici i sestricu umrljanu špinatom u stolici za bebe, baku kako zamišljeno jezikom namješta zubnu protezu, pa reče...
"Tata! Mama! Ja se oženio!" Tata zastane s viljuškom iznad lijepog komada teletine.
"A je li? Pa za koga, bogati?"
"Za jednog dragog momka iz Knina", kaže sin i na sam spomen voljenog bića licem mu se razvuče osmijeh.
Mama zadrhti, prestravljeno pogleda tatu. Ovaj se smračio.
"Iz Knina?" ponovi on gušeći gnjev u sebi.
"A čiji je?"
"Naš, tata. Hrvat."
"Ajde, dobro", reče tata pa zabode viljušku u meso.
Vidljivo mu je laknulo. "Samo mi nemojte Srbe dovodit u kuću... Mladiću, jesi li upamtio", nastavi on pokazujući na klipana u "Metalica" majici, "to se i na tebe odnosi. Da ti ne bi palo na pamet da mi ovde kakvog Muslimana dovedeš za ženu."
"Muža", ispravi ga mama.
"Svejedno", kaže tata žvačući...
Vjerujete li da bi se u bliskoj budućnosti negdje u nas mogao dogoditi ovakav razgovor? Ja sam tvrdo uvjeren, već za koje desetljeće najkasnije. Nacionalne netrpeljivosti ostat će zacijelo jednako užasne kao i prije dva stoljeća, ali društvo će prozračiti visoka tolerancija prema seksualnim manjinama. Takvo što uostalom već se da vidjeti na trulom Zapadu. U Nizozemskoj su, na primjer, imali deklariranog homoseksualca za vođu desnice, kojemu baš ništa nije smetalo ako bi koji muškarac popušio drugom muškarcu. Dapače, on je, prije nego su ga ubili, uzgred kazano, samo govorio da ne valja pušiti pakistanskim useljenicima. Čovjek je, što bi se reklo, cijenio jedino etnički čiste, prave holandske tulipane. Također, u Španjolskoj je prije nekoliko dana donesen zakon o legalizaciji homoseksualnih brakova, no budite oprezni ako ćete po tome procjenjivati civiliziranost, stupanj uvažavanja različitosti u njihovu društvu. Pederi ilezbijke će se ženiti i udavati, ali baskijski teroristi svejedno će i dalje detonirati bombe po madridskim supermarketima.
Ipak, da ne podcjenjujemo to što se dogodilo, jedna mala sloboda je ostvarena, jedan se fašizam slomio, ili se barem slama, u samo nekoliko dana u Kanadi i u Španjolskoj legalizirani su istospolni brakovi pa će valjda i u nas za koju godinu biti normalno vidjeti njih dvojicu, upravo vjenčanih, u tamnim odijelima, kako se skupa s rodbinom i prijateljima drže za ramena u vlakiću u svadbenoj sali neke periferijske krčme, ili u salonu namještaja gdje kupuju neku stravičnu ružičastu spavaću sobu.
Premda su naši homoseksualci, treba primijetiti, u posljednje vrijeme malo šuštali u traženju svojih prava. Sve do prije neki dan tako se, primjerice, nije znalo hoće li se ove godine uopće održati parada homoseksualnog ponosa. Mislim, ja baš dobro ni ne shvaćam smisao toga Gay Pridea, što je tu vrijedno nekakvog osobitog osjećaja samopoštovanja, ali znate kako bismo rekli mi u Splitu - ako Niko Kranjčar već nosi majicu "Ponosan kaj sam purger", valjda se ni pederi nemaju čega sramiti. Kako bilo, uspjeh španjolskih i kanadskih homoseksualnih aktivista bit će zacijelo vrijedan poticaj i njihovim kolegama u Lijepoj našoj. Ta neće valjda ovi naši sada odmahivati rukom na brak, kako već odmahuju nevjenčani parovi govoreći: "Ah, to je samo komad papira." Neće valjda naši pederi i lezbijke, što se kaže, i dalje živjeti u grijehu. Zanimljivo je kako je većina ljudi homoseksualnost smatra prvorazrednim grijehom, nezamislivom tjelesnom opačinom. Homoseksualci su, u očima "normalnih", perverznjaci, dekadenti u svilenim kućnim ogrtačima sa zmajevima naleđima, bolestan svijet. A oni su zapravo vrlo često sasvim obične osobe koje žele nešto tako konvencionalno kao što je brak. Odani su svojem partneru i žele da to društvo prizna. Mnogi od njih su i predani vjernici i voljeli bi da to mogu obaviti u crkvi. Nema baš nikakve razlike između vas i njih, pederi i lezbijke mogu biti i malogradani i šovinisti, zadrti, budale, u najkraćemu nisu ni veće ni manje smeće od ostatka čovječanstva.
Što bi sve mogli značiti homoseksualni brakovi, kakve se neslućene mogućnosti otvaraju s njima, meni se tek stidljivo odškrinulo prije neki dan, kada sam razgovarao s jednim zemljakom, kojega je silno zaintrigiralo novo kanadsko obiteljsko zakonodavstvo...
"Čekaj, to znači da bih se ja sad mogao oženit za jednog Kanađanina?" upitao me on zamišljeno.
"Pa, ne znam, valjda bi mogao", rekao sam zbunjeno.
"Vidiš, to uopće nije loša ideja."
"Ali, samo malo, pa ti nisi... ili mi barem nisi rekao da jesi..."
"Ne razumiješ", prekinuo me on. "Ne bih se ja zapravo za njega oženio."
"Nego?"
"Nego zbog papira", rekao je taj praktični Imoćanin jednostavno, čudeći se upravo da ja ne shvaćam tu očiglednost. "Da dobijem kanadsko državljanstvo."
A meni se otvorilo pred očima. U trenutku sam mogao zamisliti čitavu ljubavnu dramu između plahe neiskvarenosti nekog kanadskog homoseksualca, nekog Pierrea, na primjer, iz Quebeeca, savjetnika u agenciji za odnose s javnošću, i nekog našeg Marinka, recimo, malko sirovog seoskog momka iz Runovića, što na crno montira spuštene stropove od gipsanih ploča. Mogao sam vidjeti svaki detalj njihove romanse, njezin uspon i pad, zanos i razočaranje, Pierrea što se nevino zaljubio u Marinkovu otresitost i njegove bicepse i ovoga našijenca koji šuti i trpi, pokorno jede sirovu ribu u japanskim restoranima i sluša Pierreove prijatelje kako oduševljeno blebeću o francuskim sirevima i free jazzu.
A onda Marinko dobije svoje papire i, već na izlazu iz montrealske vijećnice, napokon reče ono što mu je dvije godine stajalo na duši...
"Va te faire chier, pede!"
Ili, u slobodnom prijevodu s francuskog...
"Poserem se na tebe, pederu jedan!"
Pierre plače. Marinko odlazi iz lošeg braka u potrazi za svojom pravom,heteroseksualnom budućnosti. Među njima je gotovo. Slijedi montažna sekvenca. Pierre leži na kauču dekom pokriven do brade beživotno buljeći u telefon na stoliću. Na drugoj strani grada Marinko sa ženom na krevetu. Goli se grle neko vrijeme, a onda se on odvoji od nje, pogleda tužno u svoje prepone i reče...
"Ne znam što mi je, ovo mi se nikad prije nije dogodilo."
Pierre još uvijek leži na kauču, bulji u telefon, blijed, uočljivo mršaviji. Marinko šeće pustim perivojem. Lišće pokriva Montreal, čuju se gudači u offu. Marinko, sjetna pogleda, zastaje. Razmišlja neko vrijeme. Zatim potrči prema govornici s druge strane ceste. Telefon na stoliću zvoni.
"Pierre, moja jedina ljubavi!" kaže Marinko glasom koji drhti od suza, a i peder s druge strane, jer što bi drugo od pedera i očekivao, plače.
Ljubav je, dragi čitatelji, neobična pojava.
Ante Tomić, Građanin pokorni
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2012 23:22
|
|
Dalmacija za odrasle i napredne
Doba je godišnjih odmora i svi ste, jasno, dobrodošli u Dalmaciju. Nama bi ovdje, doduše, bilo zgodnije da ste novac koji namjeravate potrošiti na ljetovanju naprosto poslali poštanskom uplatnicom, ali ako ste već došli, stisnut ćemo se malo, naći će se postelja i za vas. Smeta li vam ako vas stavimo u garažu? Tamo je već jedna obitelj Nizozemaca, bračni par s troje djece, ali oni su kod traktora, vas ćemo smjestiti na drugu stranu, na luftmadrace ispod police s alatom, pesticidima i herbicidima, vrećama sjemenja i rasparenim blatnjavim gumenim čizmama. Koliko to košta? A slušajte, gospođo draga, apartman košta, ako nemate para, što ste uopće dolazili na more. Zahod? Ma, koji zahod, gospodine, vidi šume oko nas...
I tako se vi smjestite u garaži kod jedne krasne obitelji negdje na Visu i dva tjedna kenjate iza grma, dok vas visoka suha trava škaklje po guzi, i trudite se ne razmišljati o zmijama, ježevima i crnim udovicama. Mislite da vas nitko ne vidi, ali svako jutro gazda izađe na terasu i veselo vam mahne.
"Kako ide?"
"A evo, može nekako."
"Triba li papira?"
"Ne treba, hvala."
"Ako išta triba, nemojte se vi ustručavat pitat", reče on srdačno. "Mi smo tu zbog
vas... Da posli ne pričate kako van je u nas bilo loše."
Srce su ti Dalmatinci, ali, znate, i oni su samo ljudi. Nemojte to zaboraviti. Ima nekih stvari u vas koje njih nesumnjivo smetaju, samo im njihova pristojnost i anđeoska dobrota ne dopuštaju da vam kažu. U nastavku ovog teksta dao bih vam nekoliko savjeta, uglavnom jezične naravi, kojih biste se svakako morali pridržavati na godišnjem odmoru. Pod jedan, vrlo je važno, ako ste se pošli okupati, nemojte kazati:
"Idem u vodu." Ili, ako se raspitujete o temperaturi tekućine u koju se upravo bacio vaš bračni partner, ne smijete upitati:
"Kakva je voda?"
Voda je Sutla, Kupa, Korana, Mrežnica, gazirana i negazirana Jamnica, voda je ponekad u plućima ili u koljenu, ili je probila iz vaše kupaonice u stan susjeda ispod vas, voda je, da oprostite, na Bundeku i Jarunu, ali to kamo ste došli ljetovati, u Sukošanu ili u Mimicama, nije voda, nekakav banalni ha-dva-o, nego more. Dalmatinci su zbog nečega, možda i iracionalno, vrlo osjetljivi na tu razliku, a vi je lijepo prihvatite i nemojte se praviti pametni. Nemate nikakva razloga počinjati sitničave polemike o kemijskom sastavu Jadrana. Kada odete na zimovanje u Austriju, službenika na skijalištu svakako nećete upitati:
"Kakva je voda?", je li tako?
E, pa ako ste se već navikli da snijeg nije voda, naučite da je i za more prikladna samo jedna imenica — more.
Ante Tomić, Građanin pokorni
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Avg 2012 00:24
|
|
Sole, nadam se da ništa ne kvarim...
When I born, I Black
When I grow up, I Black
When I go in Sun, I Black
When I scared, I Black
When I sick, I Black
and when I die, I still Black.
And you White fellow,
When you born, you Pink,
When you grow up, you White,
When you go in Sun, you Red,
When you cold, you Blue,
When you scared, you Wellow,
When you sick, you Green,
And when you die, you Gray.
And you call me colored?
==========================================
Kada se rodim ja sam crn,
kada odrastem - ja crn,
kada sam na suncu - ja crn,
kada mi je hladno - ja crn,
kada sam uplašen - ja crn,
kada sam bolestan - ja crn
i kada umrem ja i dalje crn!
A ti, beli čoveče,
kada se rodiš ti si ružičast,
kada odrasteš - beo,
kada si na suncu - crven,
kada ti je hladno - plav si,
kada si uplašen - žut,
kada si bolestan - ti zelen,
a kada umreš, ti si siv!
I ti mene nazivaš obojenim???
U Politikinom zabavniku, (ne znam tačno koji broj), izašla je zanimljiva pesma jednog crnog dječaka, koju su 2005.godine na Internetu izabrali za pesmu godine.
|
|
:
