Postoje intervali, ali oni su između snova, i od njih u svijesti nije ostalo ni traga. Svijet se oko mene rastapa, ostavljajući tu i tamo pjege vremena.
Mi imamo toliko mnogo zajedničkih tačaka, da mi je kao da se gledam u razbijenom zrcalu.
Ima samo jedna jedina stvar, koja me sada vitalno zanima, a to je da zabilježim sve što se u knjigama izostavlja. Nitko se, koliko vidim, ne koristi onim elementima u zraku, koji daju pravac i motivaciju našim životima.
“Otkopčaj mi oči, htio bih da te bolje vidim!”
Tek sam jutros postao svjestan tog fizičkog Pariza, kojeg već tjednima gubim iz vida. Možda je to zato, što je knjiga u meni počela da raste. Nosim je posvuda sa sobom. Hodam ulicama s velikim trbuhom, trudan, noseći dijete, i policajci me prate na prijelazima ulica. Žene se podižu da mi ponude sjedalo. Niko me više grubo ne gurka. Gacam nespretno pritiskujući svoj veliki trbuh o težinu svijeta.
Sada je 23 i 47,a ja vec celi sat razmisljam o onome sta smo moji prijatelji i ja pricali celo vece...sreca......da o sreci ljudskoj i uopste ...I da je ona uglavnom nedostizna, a da je jedan od razloga njene nedostiznosti taj sto se ona uglavnom ''cuva ''za buducnost...''Zar,niste primetili,da, kada god govorimo o sreci mislimo na neko vreme koje ce doci.?..Treba uraditi to,i to, treba promeniti ono i ovo...i onda ce sve biti super i bicemo veoma zadovljni.!
Ali,sigurna sam da tu nesto ne valja...i sigurna da srz efikasnog zivljenja predstavlja zivot u sadasnjem trenutku...Ovo sada je sve sto imamo i sto postoji,a buducnost je ''samo jos jedan sadasnji trenutak''koji se ukazuje ...Ima jos nesto...stalno nam namecu kulturoloske modele ponasanja koji ignorisu sadasnjost...Stedite za buducnost!Mislite o sutrasnjici!...Tako da to izbegavanje sadasnjosti postaje bolesna kategorija, konstantno nas navikavaju da zrtvujemo sadasnjost,zbog nekih dana koji ce doci...Kada dodju, oni postaju sadasnjost,pa onda je potrebno nju iskoristiti, da se opet pripremimo za buducnost...Pa tako ispada da je ''sreca''nedostizna..jer nam stalno bezi i seli se iz vremena u vreme...
AAAAA..,evo primera koliko volimo...
Otisli smo na more..na plazi smo,uzivamo u carima leta...suncamo se,ali nasa najveca preokupacija nije uzivanje u suncevim zracima, vec, misao.....''sta se nam reci nasi prijatelji kada se vratimo sa prelepim tenom sa letovanja..''znaci...nas um...je opet u buducnosti...I ,jos mnogo primera...
Hajde da zgrabimo to neuhvatljivo vreme ,koje je uvek sa nama,i da se u njemu izgubimo...i ispijemo svaki momenat ...ostavimo proslost iza nas...i buducnost koja ce sigurno doci...I za kraj ove pricice...
Mi nikada ne zalimo za onim sta smo uradili i,nego nas muci upravo ono sto nismo ...mi ne znamo da cenimo sadasnje trenutke...sadasnjost nam je konstantno ispunjena utvarama iz proslosti i obicno nerealnim slikama buducnosti...
To smo iskusili...desila nam se i ta cuvena, buducnost ..ogrnuta sadasnjoscu i videli smo da je ona samo bleda senka onoga kako i zbog cega smo je dizali u zvezde..spustimo se cvrsto na tle,stabilni i sigurni...i upijmo svaku iskricu sadasnjeg cudesnog trenutka i ucinimo da nam on postane sto raskosniji ...kao ova igra reci..kojoj nema krajaa...
danka- ::Ima jos nesto...stalno nam namecu kulturoloske modele ponasanja koji ignorisu sadasnjost...Stedite za buducnost!Mislite o sutrasnjici!...Tako da to izbegavanje sadasnjosti postaje bolesna kategorija, konstantno nas navikavaju da zrtvujemo sadasnjost,zbog nekih dana koji ce doci...Kada dodju, oni postaju sadasnjost,pa onda je potrebno nju iskoristiti, da se opet pripremimo za buducnost...
...
Hajde da zgrabimo to neuhvatljivo vreme ,koje je uvek sa nama,i da se u njemu izgubimo...i ispijemo svaki momenat ...ostavimo proslost iza nas...i buducnost koja ce sigurno doci...I za kraj ove pricice...
Mi nikada ne zalimo za onim sta smo uradili i,nego nas muci upravo ono sto nismo ...mi ne znamo da cenimo sadasnje trenutke...sadasnjost nam je konstantno ispunjena utvarama iz proslosti i obicno nerealnim slikama buducnosti.....
Još je Berđajev ukazivao na iscepkanost, iskidanost vremena na prošlo, sadašnje i buduće vreme. Prošlost nastoji da ne bude uništena, preoblikovana u budućnost, a budućnost se trudi da poništi prošlost. Sadašnjost beznadežno "istrajava" u pokušaju da se održi. Svakog trenutka prelazi u prošlost, odnosno u budućnost. Sa druge strane, ono što je "prošlo", toga više nema, pa je zato prividno; ono što je "buduće", još se nije ostvarilo, pa je i ono prividno; "sadašnje" ostaje "u procepu", kao beskrajno malo produženje trenutka. Ta iscepkanost vremena doprinosi tragičnosti čoveka, i njegove sudbine u vremenu. Zato i treba praviti razliku između vremena i večnosti.
U nama se prošlost nalazi u vidu fenomenološkog sećanja i prisećanja, na osnovu čega zaključujemo i o sadašnjosti "koja nije prošlost". U suštini, nemamo pravo saznanje o vremenu, odnosno o celovitosti vremena. U nama je samo istorijsko vreme. Živimo u istoriji, i mislimo da živimo stvarno, i da imamo budućnost. A istorijska budućnost je uvek kraj, propast i smrt. Bilo čega što je "istorijsko".
