|
Poslao: 29 Apr 2008 19:44
|
|
-misli- paskalove,su posle njegove smrti,pronađene,ušivene u kragni njegovog kaputa,sasvim slučajno...
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2008 21:38
|
|
Prvi put sam sve ovo ispričao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od početka do kraja. Tako sam i sam sebi složio razložnu priču, koja se dotle gubila u komešanju odvojenih djelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena, možda i izvan nekog određenog smisla, kao težak san koji ne mogu ni da prihvatim ni da odbacim. A zašto baš njoj, i zašto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti. Učinilo mi se da zna slušati, razumjeti svakako neće, a slušanje je važnije od razumijevanja.
Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.
A ona je željela, i više nego što sam se nadao. Dok sam pričao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me možda i naveo na neočekivani razgovor, a zamijenilo ga nešto nenadno zrelo, i tužno. Rekla je samo: - Bože, kako su ljudi nesrećni.
A ja se toga nisam sjetio, iako mi se čini da sam upravo o tome mislio. Misao nije naročito duboka, ni nova; to ljudi govore otkako su počeli da misle. I nije me toliko iznenadila misao, iako je nisam očekivao, već uvjerenost s kojom je izrečena. Kao da je otvorila svoj najtajniji pretinac, otkrivši se preda mnom, otkrivši se prvi put pred ma kim, tako, do kraja. I bio sam srećan što sam makar na nešto u drugom čovjeku naišao prvi put, i samo radi mene.
M. Selimović, Tvrđava
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2008 21:43
|
|
Little do men perceive what solitude is, and how far it extendeth.
For a crowd is not company, and faces are but a gallery of pictures,
and talk but a tinkling cymbal, where there is no love.
(Francis Bacon)
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2008 21:53
|
|
 ... A ja mislijo da sam jedini sto voli procitati Mesine reci... Ufatila me sada nostalgija za mojim policama, i svim ostalim zakutcima u mom novosadistickom domu gde mogu naci Knjige... Ponovo bih ih prelistavao... Hvala
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2008 22:42
|
|
" I svako ima svoje razloge, i neprestano se pita s vremena na vrijeme, šta ti razlozi vrijede, jesu li to oni pravi razlozi da bi se krenulo baš onamo kuda se krenulo, radije nego drugdje, radije nego nigdje."
Beket
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2008 21:16
|
|
morao sam putovati,otresti se čarolija skupljenih u mome mozgu.Nad morem,koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage,video sam kako se diže krst utehe.Meni je duga izrekla svoju osudu.Sreća je bila moja sudbina,moje grizodušje,moj crv;moj je život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.
artur rembo,alhemija reči
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2008 21:52
|
|
samoća.. božanski trans koji približava udaljeno, otkriva skriveno, i sve utapa u svetlo...čovek je u stanju da samoću utopi u -svetlo-H.Dž.
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2008 21:56
|
|
Jadan meseče! Zaludu odozgo svetliš, na zemlji je noć! - I kad sunce stoji tu gde si ti sada, i onda je među ljudima noć, tamna i mračna noć. Između 1500 miliona glupih, ropskih i sujevernih ljudskih glava, što po svoj zemlji pomrčinu rasprostiru, šta je desetak hiljada onih, što pravom svetlošću svetle i razgone tamu?! - Gluposti ljudske jesu ove: --- (Ovde, kao produženje, pročitajte s kraja na kraj opštu istoriju roda ljudskoga).
Ljubomir P. Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870.
|
|
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2008 21:53
|
|
Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne i mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tuđu knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, već neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamišlja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu, i čija knjiga i jeste i nije identična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.
Pol Oster, Otkrivanje samoće
|
|
