|
|
|
Poslao: 02 Maj 2008 00:25
|
|
Činjenica da ja postojim potvrđuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nađem smisao u padovima čoveka, dramatičnim i nesrećnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da će vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zločesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim ćete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravičnom mučenju pokušao veliko čišćenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je učinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario čišćenje korena života; stavio bih goruće i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, već da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, već kosmički preobražaj. Na taj način, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za mediokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.
Emil Sioran, Krik beznađa
|
|
|
Poslao: 03 Maj 2008 23:18
|
|
[bNekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine,samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana[/b]
andrić,znakovi pored puta
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Maj 2008 21:25
|
|
Nijedan čovjek nije Ostrvo, sam po sebi cjelina; svaki je čovjek dio Kontinenta, dio Zemlje; ako grudvu Zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnijelo neki Rt, kao da je odnijelo posjed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovječanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
Ernest Hemingvej, Za kim zvona zvone
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Maj 2008 22:19
|
|
hvala, ali tu su i asimetricnost, natrix, Ella, i ostali sa svojim postovima u ovom blogu 
i da, nisam zena, imam 23 godine 
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2008 09:59
|
|
zelenooka samo pozdrav zbog podsetnika na siorana zaista vrstan filozof, krajnje lucidan i tako zivotan, krik beznadja najbolje mu je delo
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2008 22:48
|
|
juce sam procitala dvije novele od Tomasa Mana i evo odlomak iz jedne od njih.
* * *
Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.
Tomas Man, Smrt u Veneciji
|
|
