|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 10:53
|
|
Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje.
(m. antic, 'kako se sanja')
Dopuna: 10 Okt 2008 10:53
i ova, isto mikina, ovog puta za danku 
Poruka
Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.
Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
poruka...neodustajanja..... bas tad kad izgleda najmracnije....tad treba mrvu po mrvu.....
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 14:16
|
|
hvala ljubicasta...pesma je divna...kazes mrvu po mrvu...
mozda kao prva ljubav...desice se nesto novo...
lPrva ljubav
Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.
I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.
Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.
Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,
i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.
...
pozzzzzzzzzz
Dopuna: 10 Okt 2008 13:45
MI ZNAMO SUDBU...
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Šantić
Dopuna: 10 Okt 2008 14:16
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 18:01
|
|
"Vrednost čoveka, ljudske ličnosti, je iznad istorijskih vrednosti moćne država i nacije, cvetajuće civilizacije i sličnog.....dobro osećam dolazeće carstvo malogradjanštine, buržoaznost ne samo kapitalisstičke nego i socijalističke civilizacije.
Ali,običan romantičarski argument o nastupajućem carstvu malogradjanštne sad mi se čini lažnim.
Duboko sam shvatio da je svaka objektivizacija duha u svetu caarstvo malogradjanštine.
Ne može se braniti socijalna nepravda, zato što se socijalna pravda pretvara u malogradjanštinu.....
Isto toliko je neprihvatljiva idealizacija -organskog- u istoriji,.
Takodje čini mi se lažnom -idealizacija kulturne elite- (al je čika Nikola bio dalekovid)
Samozadovoljstvo i samouzdizanje kulturne elite je egoizam, odvratna samoizolacija, odsustvo svesti o svojoj pozvanosti na služenje.
Verujem u potpuni aristokratiam ličnosti u postojanje genija i velikikih ljudi koji uvek shvataju dužnost služenja koji osećaju potrebu ne samo za uspinjanjem nego i za spuštanjem..Al ne verujem u grupni aristokratizam zasnovan na socijalnom izboru.
Nema ničeg odvratnijeg u odredjivanju sebe kao elite u odnosu na narodne mase...."
N.Berdjajev, O čovekovom ropstvu i slobodi
(al mogla bi celu knjigu da citiram od omiljenog mi pisca)
Neophodna je duhovna reforma..mislim da je počela na neki način, već odavno...
Opet koliko god se trudili il ne pravili podelu uvek će biti podele na mi i oni, indijanci i kauboji, kao što je ljubičasta spomenula mislim da se sve više zahuktava i da će sve više postojati jaz izmedju dve strane, i da će -indijancima- bivatii sve teže a da će -kauboji- da budu
nemilosrdniji...
Doduše posle svake oluje sine sunce tako da sam ja optimista..
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 18:43
|
|
Danas sam cuo da je Marti Ahtisari dobio Nobelovu nagradu za mir.
Nekad mi se zaista cini da je svet postao nepopravljivo pokvareno i licemerno mesto, kad takav covek dobija takvu nagradu.
Ima li ista sto nije pokvareno, isprljano, pogazeno ?
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 19:01
|
|
tuzor ::Jad skupljan godinama, nemoć da se stvari promene, surovo ismevanje snova od strane svakodnevice u mnogima od nas stvaraju melanholiju i osećanje uzaludnosti i besmisla.
Često se kao vapijući refren čuje: "Kad bismo mogli da živimo kao sav ostali svet", ili: "U normalnom svetu se tako radi/rešava/odlučuje/živi, a kod nas...".
Zaista - šta se podrazumeva pod tim "sav ostali (normalan) svet"? Postoji li tako nešto? Da nije potonuo, poput Atlantide, pa ga samo u mašti prizivamo? Ili je to Amerika? Nemačka? Švedska? Rusija? Zemlje Evropske unije? Kina? Tajland? Međunarodna organizacija? Mislim da pojam "sav ostali svet" ne može da se uprošćava na takav način.
Za mnoge, izgleda da je to bilo koje mesto/grad/država/oblast/region/kontinent/ gde može da se nađe solidno zaposlenje, i da se pristojno živi od svog rada. To je, valjda, ono "normalno" u opisu.
Najobičnija floskula, poštapalica?
Skup reči koje neadekvatno izražavaju ono što se, zapravo, misli?
Izraz težnje za suštinsKom i formalnom pripadnošću bližem i daljem okruženju?
Šta je za vas SAV OSTALI SVET?
Sav ostali svijet , za mene ne znači ništa ... samo pogrešna predodžba toga nekoga ostaloga svijeta koji je također prepun svega i svačega lošega ...
Često čovjek dozvoli sebi razmišljti kako je temo negdje , nekom drugom bolje ... ali nije tako ... Živjeti kao ,, Sav ostali svijet ,, u prijevodu znači , samo , živjeti normalno ... ništa više ni manje od toga ... Čovjek često nema ni ono osnovno ... pa je sklon takvom razmišljanju ... sanjarenju o nekoj boljoj zemlji , mjestu ... koje zapravo ne postoji ...
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 20:25
|
|
Sve i da znam
da mi spasa nema,
vedro gledam
zlo koje se sprema.
Kad bih gled'o
pogledom očaja,
ja bih umro
pre sopstvenog kraja.
A kraj nije
kad se telo smiri -
u duhu se
kraj s početkom miri.
|
|
|
Poslao: 11 Okt 2008 10:28
|
|
u ovom mehuru percepcije tesko je biti ne okrnjen zlobom ali kad pogledam reku kako mirno tece i tad mi bude lakse jer znam da imam jos nesto vremena..
|
|
|
Poslao: 12 Okt 2008 21:58
|
|
danka- ::
LJubicasta...molicu se za tako nesto..samo...ja osecam suprotno...nazalost...okreni se malo oko sebe...pogledaj ljude... zivot im ne vredi nista vise...tupi i prazni pogledi puni bola,gorcine cemera i pustosi emotivne...materij.sunovrat,krvi normalno gledati..deca za noc odrastaju...mladi kao starci lutaju...starci se ne vide... 
Pa o tome sam na samom početku govorila,a tada još ne beše ove svetske finansiske krize,mislim haosa,pa šta mi možemo da očekujemo,nikada više dragi moji  nećemo živeti kao normalan svet,dobro i mudro,prozborila je Danka,meni žao dečice,koja tek počinju da korak po korak pokušavaju da žive kao sva normalna deca,ali ,i opet samo ali 
[icima bezbrižni,i nemojte reći da sam preoštra,u ovome teška vremena dolaze.Šaljem topao
|
|
|
Poslao: 12 Okt 2008 22:24
|
|
Kraj...
Idi od mene
Ti kojoj poklonih svoje emocije
Ti koja si razumljiva samo svetu ludaka
Idi i pusti me
Dugo se borim sa mojim Tvojim cudovistima
Utvarama koje te pohode
I nastojim da te razumem
I prihvatim tvoju neodlucnost
A kako mi vracas
Ponasas se kao skot
Kao da sam uljez
Koji se krisom usunjao u tvoj zivot
Kao da me nisi dugo cekala
I jos mi kazes
Pogresila sam,nisam mogla drugacije
Ali mi smo stvoreni jedno za drugo
I sve sto propustila nadoknadicu ti
Kako
Reci mi samo kako
Milutin Obradovic...
|
|
