Snaga u coveku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NEKI MISLE DA JE VJERA SLIJEPA


Neki misle da je vjera slijepa, a ona sve vidi. Njen pogled seže od prapočetaka do beskraja vječnosti.
Neki misle da je gluva, a ona sve čuje. Osluškuje i najnježnije otkucaje božijeg srca. Ona čuje zov vječne ljubavi.
Neki misle da je nepismena, a ona je sveznajuća. Nalazi se na samom izvoru božanskog znanja s kojeg se neprestano napaja uvijek novim spoznajama.
Neki misle da ja nemoćna, a ona sve može. Svojom snagom i brda premješta, mrtve budi na novi život, ozdravlja bolesne, vraća izgubljene.
Neki misle da je pasivna, a ona sve čini. Tek njenom aktivnošću čovjek živi jer život bez vjere je sama smrt.
Neki misle da je zabluda, a ona u svom krilu nosi samu Božansku Istinu. Bez nje je svaka spoznaja pod znakom pitanja.
Neki misle da je bijeg od stvarnosti, a ona ljude uvodi u svu stvarnost. Život bez vjere pogibeljna je utopija.
Neki misle da je varka za naivne, a ona je izlaz iz lavirinta ljudskih prevara.
Neki misle da zarobljava, a ona kida i najčvršće okove đavolskog ropstva. Bez nje je nemoguće ostvariti slobodu.
Neki misle da je teško breme, a ona omogućava da se teško breme može nositi dokle god treba i konačno ga zauvijek zbaciti.
Neki misle da je samo ponekad potrebna, a ona je svakodnevna hrana bez koje nema života.
Neki misle da je nesigurna, a u njoj je sva sigurnost.
Neki misle da je preteška, a ona nosi onoga koji je ima.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ODANOST DO KRAJA

Kad sam bila štene, zabavljala sam te svojim trikovima i nasmijavale te. Nazivao si me svojim djetetom i uprkos beskrajnim parima ižvakanih cipela i nekoliko uništenih jastuka, postala sam tvoj najbolji prijatelj.

Kad god sam bila ‘zločesta’, prijetio si mi prstom i pitao si me: ‘Kako si mogla?’ – ali onda si odustao od svoje strogosti i svalio me na leđa te češkao moj trbuh. Moje razaranje kuće trajalo je nešto duže nego što se očekivalo, jer si ti bio strašno zaposlen, ali na tome smo radili skupa. Sjećam se noći kad smo se mazili u krevetu kad sam slušao sve tvoje ispovijesti i tajne snove, a ja sam vjerovala da život ne može biti savršeniji nego što jest. Išli smo u dugačke šetnje i trčali po parku, vozili se autom, išli na sladoled (ja sam dobijala samo kornet jer je ‘sladoled štetan za pse’, kako si ti to rekao), lješkarila beskrajno dugo na suncu, čekajući kraj dana i trenutak kad ćeš doći kući. Polako, počeo si sve više vremena posvećivati svome poslu i karijeri, a više vremena si provodio tražeći svog ljudskog partnera. Ja sam strpljivo čekala, tješila te svaki put kada ti je srce bilo slomljeno i kada si se razočarao, nikada nisam prigovarala tvojim lošim odlukama, skakala sam od radosti kad si dolazio kući ili kada si se zaljubio. Ona, sada tvoja žena, nije bila ‘ljubitelj pasa’ – ipak sam je srdačno primila u naš dom, pokušala joj pokazati da je volim i slušala sam je. Bila sam srećna jer si i ti bio srećan. Onda su došle ljudske bebe i ja sam s tobom dijelila tvoje ushićenje. Bila sam očarana njihovom roza bojom, njihovim mirisom i željela sam se brinuti za njih poput majke. Jedino ste se ti i ona bojali da ću ih povrijediti, tako da sam većinu vremena provodila protjerana u drugoj sobi ili u kućici za pse.

Oh, kako sam ih željela voljeti, postala sam ‘zatočenik ljubavi’.

Kako su odrastali, ja sam postajala njihov prijatelj. Držali su se za moje krzno i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko, istraživali moje uši i ljubili me u nos. Voljela sam sve na njima kao i njihov dodir – jer je tvoj dodir postao tako rijedak – i dala bih svoj život da ih odbranim, ako treba.

Ušunjala bih se u njihove krevete i slušala njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu. Nekada, kada bi te ljudi pitali imaš li psa, vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni. Ovih zadnjih par godina, tvoj odgovor bi bio potvrdan, nakon čega bi nastojao promijenili temu. Od ‘tvog psa’ postala sam ‘samo pas’, a ti si mi zamjerao sav novac koji se trošio na mene. Sada imaš priliku za novi posao u drugome gradu i ti i oni ćete se preseliti u stan u kojemu nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca. Donio si pravu odluku za sebe i svoju ‘porodicu’, ali nekada sam i ja bila ta tvoja porodica. Bila sam uzbuđena kad smo krenuli autom, ali uzbuđenje je splasnulo kad smo došli do azila za životinje. Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i beznađe. Ispunio si sve obrasce i rekao ‘znam da ćete joj pronaći divan dom’. Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled. Oni razumiju kakve su šanse za sredovječnog psa, čak i onoga s papirima. Morao si otrgnuti ogrlicu iz ruku svog sina, dok je on viknuo ‘Nemoj tata! Molim te nemoj im dati da odvedu mog psa!’ A ja sam bila zabrinuta za njega, mislila sam kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i vjernosti, o ljubavi i odgovornosti i o poštovanju prema svemu što je živo. Potapšao si me po glavi za rastanak, izbjegavajući mi pogledati u oči, te pristojno odbio ponijeti sa sobom ogrlicu i povodac. Imao si rok koji si morao ispoštovati na poslu, a sada sam ja dobila rok. Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si vjerojatno mjesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš drugi dom. Kimale su glavom u nevjerici i pitale se ‘Kako je mogao?’

U azilu nam pružaju onoliko nježnosti i pažnje koliko im dopuštaju njihove obveze. Naravno, hrane nas redovno, ali ja sam već odavno izgubila apetit. Isprva, kad god je neko prošao pored mog kaveza, ja sam potrčala naprijed, u nadi da si to ti – da si se predomislio – da je ovo sve samo ružan san… ili sam se nadala da će neko doći, neko kome je stalo, neko ko će me spasili. Kada sam shvatila da se ne mogu takmičiti sa živahnošću štenadi koji su, nesvjesni svoje sudbine, plijenili svačiju pažnju, povukla sam se u dno kaveza i čekala. Čula sam njezine korake dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskala sam duž hodnika za njom do izdvojene sobe. Zadivljujuće tihe sobe.

Stavila me na sto, počeškala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi je snažno tuklo u iščekivanju onoga što će doći, ali obuzeo me i osjećaj olakšanja. Zatočeniku ljubavi istekli su dani. Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinula za nju. Teret koji nosi pretežak je za nju, to sam znala jednako kao što sam znala svaku tvoju promjenu raspoloženja. Nježno je stavila podvez oko moje prednje noge dok joj je suza klizila niz obraz. Polizala sam joj ruku onako kako sam tebe običavala tješiti prije nekoliko godina. Stručno je stavila iglu u moju venu. Kad sam osjetila ubod i hladnu tekućinu koja je kolala kroz moje tijelo, pospano sam legla, pogledala u njezine nježne oči i prošaptala:

‘Kako možeš?’

Možda zato što razumije moj pseći govor, rekla mi je ‘Oprosti’. Zagrlila me i žustro objasnila da je njezin posao pobrinuti se da odem na bolje mjesto, gdje me niko neće ignorisati, zlostavljati ili napustiti i gdje neću biti prepuštena samoj sebi – mjesto ljubavi i svjetla, toliko različito od ovog zemaljskog. I sa posljednjom snagom, pokušala sam joj objasniti da moje ‘Kako možeš?’ nije bilo upućeno njoj. Mislila sam na tebe, svog Voljenog Gazdu. Na tebe ću misliti i čekati te zauvijek. Želim da ti i drugi u tvom životu nastave pokazivati ovoliko odanosti.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

O LJUBAVI I JOŠ PONEČEM

Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.

Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.
Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas.

I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Miroslav Mika Antić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NOSAČ


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene…
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: “Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!”
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama.

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?

IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Miroslav Mika Antić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RAZGOVOR SA BOGOM


Usnio sam san da razgovaram sa Bogom.
“Dakle, ti bi htio razgovarati sa mnom?” – reče Bog.
“Ako imaš vremena.” - rekoh.
Bog se nasmiješi, “moje vrijeme je vječnost, šta si me htio pitati?”
“Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?”
Bog odgovori:
“Što im je djetinjstvo dosadno, žure se da odrastu, a potom bi ponovo željeli biti djeca. Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
Što isuviše brinu o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti. Što žive kao da nikada neće umrijeti, a onda umiru kao da nikada nisu živjeli.”
Bog me primi za ruku , ostadosmo za trenutak u tišini. Tada upitah:
“Da si roditelj, koje bi životne pouke želio da tvoja djeca nauče?”
Osmjehujući se Bog odgovori:
“Da nauče da nikog ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo voljeti.
Da nauče da nije najvrijednije ono što posjeduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima…
Da nauče kako nije bogat onaj čovjek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba.
Da nauče kako je potrebno samo nekoliko sekundi da se duboko povrijedi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izliječi.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nježno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati.
Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće.
Da nauče da dvije osobe mogu posmatrati istu stvar, a vidjeti je različito.
Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima… a ipak ih voli.
Da nauče da nije dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami opraštati.
Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osjećaje u njima probudio!

Nil Donald Volš

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NAKOVANJ


Neki je čovjek bio zaljubljen u jednu vrlo visoku ženu. Svake večeri bi je pratio kući poslije posla i stalno se nadao da će je poljubiti, ali je bio previše stidljiv da bi je za to i upitao. Jedne večeri smogao je hrabrosti.

“Mogu li da te poljubim?” upitao je. Pristala je. Ali taj čovjek je bio izuzetno niskog rasta, pa su pogledali naokolo ne bi li našli nešto na šta bi se popeo. U blizini je bila napuštena kovačnica, pa se popeo na nakovanj, koji mu je omogućio da je poljubi.

Produžili su dalje i, nakon stotinjak metara, čovjek je opet upitao: “Draga, mogu li da te poljubim?”

“Ne”, odgovorila je, “dosta je bilo za večeras.”

“Zašto mi to onda ranije nisi rekla, da ne teglim ovaj prokleti nakovanj!?”

***
Kada ljubav nosi teret, uopšte ga ne primjećuje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

HEJ DIJETE ZVJEZDANOG SVODA


Hej dijete zvjezdanog svoda,

Koju planetu sada maziš svojim obrazom što se smiješi,
povijenim od slatkoće i sočnim od ženstvenosti?

Kojem suncu sada letiš, lagana djetetom u sebi,
nošena smijuljkom stidljivim, a spremnim od radoznalosti?

Da, znam taj pogled drevnog djeteta što nas uči umjetnosti smijanja,
znam da pada na strasnu šumu divljih orhideja,
dok zanosno se smiju pomisli da ćeš ubravši ih ubrati i ljepotu.
Znam da taj zrak beskonačnog ugla gustinom svojom stvara dom u strasnoj šumi vragolije zagrljaja.
Zato dajem mu srce svoje da ga ponese i posadi u vrt.
Da, u tajni vrt, među trenutke straha, stida, rođenja i nestajanja,
I, ah da, smijeha! Smijeha dušom, rječju, anđelima…
Smijeha frulom čarobnjaka što svira nam pogled…

I talasić jedan, kojeg uho tvoje u talas smrti i rođenja pretvara,
svojim vrhom zapjenušanim crta tajni znak.
Znak jednog oka…
Znak jednih usta, jednog srca,
Jednog slatkog zaobljenja koje tronu smisao poklanja.
Kada se umoriš ili rastužiš
Ili samo svojoj svjetlosnoj brzini želiš strast, strah ili ushićenje pokloniti,
prepoznaj ga u muzici koju slušaš svojim zanosnim njihanjem u svijetu kvrgavog drveća.

Poželiš li ipak, pratiti njegov trag do jednog malog mjesta.
Tananog, tihog, ko ništa pred nastajanje.
Šćućuri se u taj topli svod, spakuj se kao žuto pile goluždravo,
dok jaje još mu nije tijesno,
dok cio univerzum pred njim je za razaznati, il’ čak prepoznati.
Ugrij sebe svojom toplotom, što grije iz misterije nikad nerazjašnjenje!
Ugrij i mene mojim zaštitništvom, mojom riječi, a tvojim tijelom, pogledom i životom.
Ugrij me svojim srcem, dok ti srce dajem.

Da, dok ti srce dajem…

Elhean Seethis

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih (odlomak)

"Odjednom ugledah, negde pri poslednjim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, neobičan cvet, za koji mi se u prvi mah učini da je utisnut kao vinjeta ili shematski prikaza neke biljke koja se našla u svetu mrtvih kao primerak izumrle flore. U objačnjenju, medjutim pročitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobičan cvet. Bio je najvećma nalik na golemu oljuštenu i raspuklu pomorandžu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razočarana. Dobro sam znala sve crteže koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima, daskma, flašama i kutijama, ali ni jedan nije bio sličan ovome. Da, rekoh u sebi, čak i oni mogu da pogreše. A onda, precrtavši tu golemu ljuštenu pomorandžu, pročitah posednji pasus i vrisnuh. Probudila sam se u goloj vodi. Tada sam zapisala sve što sam zapamtila iz tog sna. I evo šta je od svega ostalo... Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Dj. M. počeo da slika kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.

Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čudjenja, da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dositej Obradović - Basne

DIVLJA JABUKA I RUŽICA

U šupljinu divlje jabuke ulježe roj pčela i napuni je meda. Onda

se ona počne ponositi i hvaliti medom u sebi: "Nerazumna i luda

gordosti!, reče joj ruža, što se tuđom slašću ponosiš? Učini ti,

ako si kadra, da sladost meda uđe u plod tvoj, ako želiš udostojiti

ne da te ljudi hvale i blagosivljaju".

Pouka - Agelisaju, lakedemonskom vojvodi, počnu neki koji su u

Persiji bili, prikazivati i hvaliti odelo, bogatstvo i velicanstvo

cara persijskoga. "Šta vi tu u vetar besedite, reče im ovaj. Kažite

vi meni je li on mudriji, iskusniji i kreposniji od mene? I ako to

nije, on je ništa prema meni"...



LISICA I TIGAR


"O, da mi je tvoja snaga i brzina, reče lisica tigru, veoma bi

mi drago bilo!" "A zar za moju šarenu kozu ne mariš? reče joj tigar.

Onda bi se pokazala i spolja sušta kakva si iznutra: lukava i

šarena". "Na tome ti lepo hvala! odvrati ova. Ja ne želim da se

pokazem takva kakva sam".

Pouka - Nema ti gore, bednije ni skarednije, od svagdašnjeg

života u pritvorenosti, a to onde more biti, gde lisičje

pogane naravi preovladavaju...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dositej Obradović - Život i priključenija (odlomak)

...U to isto vreme mitropolit, za nešto srdit na mojega starca, smetne ga s igumanstva i zapovedi mu da pođe na neko vreme u Šišatovac, niti mu se dozvoli da mene sobom povede. On, polazeći u rečeno mesto, dade mi petnaest dukata: malo je više imao za svoju osobitu k svom manastiru vernost. Pri našem rastanku ovo mi razgovor učini:

"Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu videti; ja znam da ćeš ti kud libo za naukom poći. Žao mi je što ti više ne mogu dati: živeći u jednom manastiru imuću, nisam želeo da moji' osobiti' novaca imam. A sad žalim što nisam koliko toliko zaštedeo, te bi' te sad bolje mogao opraviti. No s ovo malo možeš do Kijeva doći. A onde, ako budeš trudoljubiv i u nauci podvižan, nebesni promisal neće te ostaviti bez hleba. Pustinje, peštere i svetinjičenje izvadi iz glave; tome se danas razumni ljudi rugaju. U današnji dan ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili fantazira. Učenje želi i traži koliko više možeš; nema goreg života od besposlična i unljiva. Koliko sam te ja poznati mogao, ako se ti učeniju ne predaš, ti ćeš žaliti što si se pokaluđerio; ti nisi ni za kakav drugi posao nego za knjige.

Koliko sam ja prost i neučen, meni je milije videti učenog mladog Rajiča, nego četiri vseljenska patrijarha, koji bi bili bez nauke kao ja. Vidio si ga kako je mlad i bez brade, ali kad stane besediti, mi svi s velikim bradama gledamo ga kao da smo iz divljeg vilajeta došli! Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sede na obrazu brade: naš sav život prolazi u stvaranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče: naša je sva nauka i tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godina. Idi za naukom; s njom ćeš svuda pristati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se ja među nami govorilo: "Bolje je šest vranaca u karuci nego šest škola u glavi." Sada se je vreme preokrenulo: učen čovek ako će i pešice ići, svaki ga poštuje, a neučena, videći gdi se vozi na vranci, "vranci vranca vuku" govore, i pravo imadu.

...Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajiča da besedi, uzdišem za mojom mladošću, i, da imam kakvu vlast, sve bi' ove naše manastire u škole i u učilišta preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji sovjet: izvadi iz glave to tvoje svetinjičenje; ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti; traži nauku i gladujući, i žedneći, i nagotujući. Ja ti više želim da u jednom malom seocu budeš male dece učitelj, nego u Opovu iguman ili arhimandrit. I, ako me poslušaš, kako znam da ćeš, blagosiljaćeš me kad u grobu budem."