|
Poslao: 17 Mar 2012 21:05
|
|
BOGOJAVLJENSKA NOĆ
Čitavu kasabu obavio je gusti mrak i samo što u maloj, sirotinjskoj kućici, tamo na kraju mahale, još treperi slaba svjetlost. To je kratka svijeća lojanica, bori se sa smrću…
Na poderanom dušeku leži bolesna žena. Blizu njezine glave je malo pendžere, kraj njega sjedi mršavi i blijedi sedmogodišnji mališa, pa zamišljeno gleda u nebo. Nalaktio se na kraj pendžera, podnimio se rukom, pa niti se miče niti govori.
- Majko boli li te puno?
- Oh..boli…
- Ne boj se sve će proći!
Po svemu nebu osule se zvijezde i kao da se smješkaju na njega.
Jedna zvijezda zatreperi, poleti i iščeznu u noći, ostavivši za sobom svijetao trag…
- Sad će! – tiho prošapta.
On je mislio da će sada popadati još nekoliko zvijezda i tada će biti ono što upravo i čeka: da će se otvoriti nebesa. Baš jutros je razgovarao sa svojim drugovima u školi, te jedan reče da se uvijek o ponoći, uoči Bogojavljenja, otvore nebesa. I tad, šta god ko zaželi, neka zaište, pa će mu se ispuniti.
- Ja ću iskati zlatna konja!- reče jedno.
- Ja carske haljine!
Samo je on šutio.
- A ti šta ćeš? – zapitaše ga.
- Ja… da mi ozdravi majka…
Već je smislio i rečenicu koju će reći. Ali mora brzo izgovoriti, pošto se nebo začas zatvori.
- Bože da mi ozdravi majka! – tako će reći.
- Majko! – zovnu je tiho. Još malo pa ćeš ozdraviti! A zatajio je kako će ozdraviti. Htio je najprije da joj izmoli od boga zdravlje, pa tek ujutru, kad se probudi zdrava i vesela, da joj kaže kako je čekao otvaranje nebesa i kako je on Boga umolio. Ujedanput kao da nestade svijeh zvijezda s neba… pa nije to da su trepnule i iščezle, nego kao da ih je neko zaklonio mračnim čaršavom. Malo-pomalo osvijetli malu sobicu jače nego što je lojanica osvjetljavala, dok ujedanput strašno sinu. I blisne tolika svjetlost da malome čisto zaslijepi oči. “Otvorila se nebesa”, kao da mu sinu kroz glavu.
glasno izgovori naučene riječi:
- Bože, da mi ozdravi majka!
Kako to reče svijetlost nestade. A tog istog časa on lijepo ugleda majku kako se diže s dušeka i ide njemu da ga zagrli. Ona bijaše sada tako lijepa, krepka, zdrava, kakvu je on poznavao dok je bio vrlo mali. A ona ga pritiste na prsa i poče ljubiti, toplo ljubiti. Ti poljupci bijahu mu tako dragi, tako slatki!. Čisto ne zna šta bi radio od prevelike sreće. Pa i on zagrli nju i poče joj vraćati još toplije i jos slađe.
Zora je osvanula kad se probudio.
Svetozar Ćorović
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 14:10
|
|
Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.
Jovan Dučić - Blago Cara Radovana
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 14:11
|
|
Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše l jubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijI. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak. Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
Miroslav Mika Antić – Predgovor iz knjige pjesama Plavi čuperak
|
|
|
Poslao: 29 Mar 2012 23:28
|
|
Rođen sam u jednom gradiću u siromašnoj bankarskoj porodici. U tom gradiću se tako sporo živi, da nama jedan kalendar traje po dve, tri godine. U mom kraju su ulice tako tesne, da u njima ker nije mogao da maše levo-desno repom, nego gore dole. I stalno padaju kiše. I magla, strašno vlažno. Mi kad u podrum stavimo mišolovku, mi ulovimo ribu. A magla ijaaooo. Kad u mom kraju padne magla, toliko je gusta, da ptice idu peške pored puta. Zabranjen let! Tek vetar. To tako duva, to je strašno! Primer: kod mene kad kokoška ‘oće da snese jaje, a guzu okrene vetru, ona ga snese po pet puta! Tapa-tapa-tapa-tapa! Odmah snese tvrdo kuvano jaje! Mraz kad stegne u mom kraju. Jednom je bio tako jak mraz uuuu Primer: veštačka vilica moje bake u čaši cvoko-cvoko-cvokotala. Sneg u mom kraju. Mi imamo sneg koji se zove: Stojser! Ne možes da čučneš, a neee. Kad padne sneg u mom kraju pa po pet metara (u širinu , naravno!) Zbog ovakve klime, u mom kraju je mnogo sitna pšenica. Vrabac mora da klekne da bi kljucao! Otuda potiče izreka, kad je neka devojka ovako lepa, mlada i lepa: Gledaj, al‘ je naprćila sisiće k‘o dživdžan kolenca. Very Happy Ali, znaš kako je lep svet u mom kraju! Jaao, kako je lep narod (kad nije ružan), ijaaoo… Al‘ kad je ružan, to je ružno u PM. One ružne, kad uđu u sobu…u mom kraju…miševi vrište i skaču na stolice! Komarci ih ujedaju samo žmurećki! Setio sam se jedne moje komšinice, ma sad bi‘ je prepoznao među hiljadu Rumuna! A bila je lekarka. Pacijenti su kod nje za beznačajne intervencije uzimali totalnu anesteziju! A nosataaaa… Znaš kakav je nos imala? Ona je…mogla da puši na kiši, a da joj ne pokisne cigareta! (A pušila je na muštiklu!). ‘Te Boooggg… Ona kad pije kafu, odmah nosem pritisne I želju! Ka-ta-stro-fa! A sve se pravila važna kako ima lepe noge…sve dok ih nije obrijala. Posle se ispostavilo da su tanke. U mom kraju se žene depiliraju let-lampom. A imala ove…pekarske noge…Nije mogla uz merdevine da se popne. A nosila je punđu do paučine! Ovako… I često nosila viklere. Nije joj trebala antena, njima je hvatala Studio B! Dupe joj počinjalo rano, a sise kasno. Ona da nije imala lastiš u gaćama, sise bi joj upadale u gaće! Ka-ta-stro-fa! Ružna u PM! Imamo dva tipa ružnih: debele ružne i mršave ružne. Ove mršave ni komarci nisu ujedali! Polagali samo teoriju na njima! Tanko to…i malokrvno… Toliko su bile mršave, da nisu mogle da nose pidžamu na štrafte! Ne može da stane druga štrafta, samo jedna! A ove…debele ružne…one su baš bile debele…k‘o bure! Ne mož` da stane u kadu uopšte! U stvari, one mogu, ali voda ne može! Zato smo ih prali u servisu za pranje autobusa! Ali kad je neka lepa, u mom kraju, e ona je baš lepa! Kad naprči sisiće k‘o dživdžan kolenca…pa suknjica kratka…(normalno kratka, a ne ono, da mora da se šminka ispod suknje)… E, ja sam bio zaljubljen u jednu takvu! Kako je bila seksepilna jeee… Radila je u mesari! Pa i sad! Ona je toliko bila seksepilna, ona kad uzme viršlu u ruke, viršla se digne! Nju popa kad vidi na Veliki Petak, on računa da se omrsio! Ma, strašno lepa! Ja bio zaljubljen u ovu…ovu…sa viršlama… Kako smo se upoznali? Kupim neku sitnicu…I to… Ona imala radnjicu u dvorištu… Skinem joj brushalter, gaćice i čarape! Štipaljke nisam skidao (sa konopca bre skinem, šta me gledaš!) Uđem unutra…stavim ovako ruku u džep, i kažem joj ovako: – Ako pogodiš šta imam u ruci, daću ti to! Ona me ovako gleeeda, pa kaže: – Ako to , što hoćeš da mi daš, stane u jednu ruku, mene to ne zanima! Odmah sam shvatio šta je htela da kaže, i otada sam uvek na plažu išao u dugim gaćama! Svi su očekivali tri traga na pesku kad skinem gaće, ali ja ih nisam skidao! Inače, posle se nisam ni ženio! Mene je vaspitavala moja baka. Im‘o sam visoke zahteve: te mora da zna da igra, te mora da zna da peva, na kraju shvatim da je trebalo da kupim TV i sve to da završim! U početku sam mislio da je sve u novcu! To sam mislio kad sam bio mlad, sad sam već siguran u to! Dakle, mene je vaspitavala moja baka. Ona je tačno znala sve! A ja sam bio jako talentovan kad sam bio mali! Svi su govorili: Ako od ovoga nešto postane, to će biti pravo čudo! Za muziku fenomen! Primer: klavir. Jednom bila poplava u mom kraju, prešla voda preko prozora, ušla u kuću, moja baka isplovi na kauču, a ja sam je kao samouk, pratio na klaviru! Bez dana vežbanja! Violinu sam isto učio… samouk, svir‘o pet godina, ali bez nekog uspeha, jer mi niko nije rekao da violina nije duvački instrument! Za sport? Znaš šta sam bio za sport? Nećete mi verovati, mog‘o sam sličugama na ledu da napravim osmicu! Ali ne ono, osmicu linijom manjeg otpora, neeee! Levom nogom peticu, desnom trojku! I plus sam mog‘o da napišem dok sam bio mlađi, samo neću da vam kažem čime sam pis‘o!
Milan Lane Gutović
|
|
|
Poslao: 29 Mar 2012 23:32
|
|
DUŠA
Nemoguće je sresti čovjeka a da ne utičete na njegovu dušu.
Vaša se fizička tijela razlikuju na način koji određuje vaš duhovni razvoj. Mnogi ste doslovce izgladnjeli svoje duše i dopustili da materijalizam potpuno zavlada vašim umom. Duša uvijek ide naprijed, nikad natrag. Ona nosi nadu i ljubav u životu. Nije uvijek lako. Čak ni uz puno napora ne živite uvijek prema tim idealima. Ali, ako se trudite, to je već korak naprijed.
Ponekad duše nisu zle, nego su samo izgubljene ili su zapale u loše društvo. Ako se slažu, pomažemo im da iziđu iz tame na put svjetlosti. Duše koje obavljaju taj posao nazivamo spasiteljima. Njihov je zadatak da se spuste na niže nivoe. Za taj posao odabrani su zbog visoko razvijene snage volje. Usuđuju se spustiti u najtamnija područja. Za to je potrebno puno znanja i hrabrosti. U najtamnija područja uvijek idu u grupama od četiri. Time sačuvaju sve četiri dimenzije duše kojoj pomažu. Tako se zlo ne može umiješati u naš posao.
Stiven Turof
DUŠEVNI MIR
Duševni mir je najveće čovjekovo dobro. Vaša sposobnost da postignete i sačuvate svoj duševni mir je možda i najbolji pokazatelj toga kako funkcionišete kao ličnost. Duševni mir je osnovni preduslov za sreću i istinsko uživanje i zadovoljstvo kako u radu tako i u ličnom životu. Kada svoj unutrašnji mir budete zacrtali kao najviši cilj i sve svoje aktivnosti, odluke i ponašanje budete organizovali tako da služe toj najvišoj svrsi, postaćete srećniji i efikasniji u svom životu i karijeri nego u bilo kojim drugim okolnostima.
Suprotnost unutrašnjem miru jesu negativne emocije. One su glavni uzrok nesreće u životu. Negativne emocije su emocije “kradljivci”. One kradu vaš mir, sreću i uživanje. One mogu da vas razbole. One skraćuju vaš život. Cjelokupan stres, napetost i zabrinutost se na kraju manifestuju u svojevrsnim negativnim emocijama. A kada se jednom probude, negativne emocije se stalno izražavaju, bilo unutra ili spolja. Ili se razbolijevate ili trujete svoje odnose sa drugima.
Jedan od glavnih ciljeva u planiranju vašeg života mora da bude to da eliminišete negativne emocije i postanete istinski srećna i zdrava individua. A način na koji ćete eliminisati negativne emocije se, prije svega, sastoji u tome da razumijete najdublje uzroke negativnih emocija, i drugo, da naučite kako da ih neutrališete svojom voljom.
DUŠEVNI NEMIR
Duševni nemir je shvaćen kao pozitivan poriv koji pomaže sazrevanje čoveka, dok sazrevanje približava čoveka univerzumu. Ukoliko duševni nemir nije shvaćen od čoveka kao izazov, ako u njemu nije otkriven smisao, ovaj nemir postaje negativna i destruktivna sila. Duševni nemir u čoveku deo je, ogledalo ili eho sopstvenog nemira, uskomešanosti i sukoba u čitavoj vasioni. U čoveku, zbilja ratuje telo sa dušom, duša sa duhom, osećanje sa razumom, svesno sa nesvesnim. Duševni nemir u nama, najpre je pozitivan, konstruktivan nemir, usmeren na unapređivanje i sazrevanje čoveka. Ovaj nemir je iz univerzuma poslat kao opomena, izazov i šansa “palom čoveku” da se opet uspravi, podigne svoje oči ka nebu i sačeka “pravi trenutak” koji će ga dalje voditi zemaljskim putem u nebesko prostranstvo.
|
|
|
Poslao: 29 Mar 2012 23:32
|
|
TAJNE SREĆE
Brojni naučnici iz cijelog svijeta okupili su se da zajedničkim snagama otkriju tajnu sreće. Njihovi rezultati su objavljeni u knjizi The World Book of Happiness, a mi vam donosimo skraćenu verziju koja se sastoji iz šest najvažnijih savjeta:
Prihvati ono što imaš
Srećni ljudi imaju umjeren nivo očekivanja i težnji i žele ono što mogu postići, za razliku od nesrećnih koji nikad ne mogu ostvariti ono što žele. Srećni ljudi znaju kako izbjeći razočarenja i kako prirediti ugodna iznenađenja jer streme realističnim ciljevima i srećni su kad ih dostignu.
Da biste bili sretni, nužno je da uživate u onome što imate, a ne opsesivno tražite ono što nemate.
Misli pozitivno
Sreća je poput mišića koji se trebaju razviti i kada se fokusiramo na njih, oni rastu. Slično čini i razvoj optimističnog razmišljanja: srećni ljudi uvijek sve gledaju s vedrije strane. Ima stvari koje možemo učiniti da bismo povećali našu sreću kao što su provođenje više vremena sa osobama koje volimo, uživanje u pozitivnim životnim iskustvima, izražavanje zahvalnosti i uvažavanje dobrih stvari u životu.
Ne pokušavaj kupiti sreću novcem
Novac ima malo kapaciteta da nas učini srećnima i osjećaj sreće zasnovan na materijalnom bogatstvu brzo izblijedi. Ako već želite nešto učiniti sa novcem, pokušajte djelovati altrustički kao volonteri ili donatori humanitarnih organizacija. Pomozite svojim novcem onima koji nemaju mogućnosti kao vi.
Budi produktivni na poslu
Zadovoljstvo poslom koji radimo jedan je od važnih uslova sreće, posebno kada prioritet ima smislenost posla koji radimo umjesto velike plate. Srećni ljudi rade ono u čemu uživaju i uživaju što rade upravo svoj posao. Takođe, srećni ljudi planiraju i organizuju svoj život, imaju ciljeve i svrhu. Ono što želite ili za čim žudite možete dobiti samo ako znate šta želite.
U tvojim rukama je 40% sreće
Brojna istraživanja pokazuju da je 50 posto sreće biološki uslovljeno, oko 10 posto može se pripisati životnim okolnostima kroz koje prolazimo u nekom trenutku, dok 40 posto osjećaja sreće zavisi od nas samih i našoj snazi da se mijenjamo. Drugim riječima, moramo biti prilagodljivi, čak i kad nam se ne sviđa suluda trka modernog doba.
|
|
|
Poslao: 29 Mar 2012 23:33
|
|
TRI ELEMENTA SREĆE
Vudi Alen je poznat po izreci: »Osamdeset posto života sastavljeno je od razmetanja«. Hrabrost izražavamo bezbrojnim sitnicama kad ispunjavamo svoje obaveze ili iskušavamo nove stvari koje bi nam mogle poboljšati život. Mnogi se ljudi pribojavaju rizikovati i više im se sviđa prazan, predvidljiv život koji se uvijek iznova ponavlja.
Zato nas je preplavila dosada koja je jedna od glavnih karakteristika našega doba. Mahniti pokušaji prevladavanja dosade izgledaju poput žeđi za zabavom i stimulacijom koje su, na kraju krajeva, bez ikakvog smisla.
Najteže nas pritišće odgovor na pitanje »Zašto?« Zašto smo ovdje? Zašto odabiramo baš ovakav život? Zašto bismo se uopšte trudili? Očajnički odgovor sadržan je u popularnoj uzrečici: »Nije važno«.
Tri su elementa sreće: nešto što možemo raditi, osoba koju volimo i nešto čemu se možemo radovati. Razmislite o tome.
Teško je biti nesrećan ako imamo koristan posao, trajne odnose i naznake o budućem zadovoljstvu. Pojmom “rad” obuhvatam svaku aktivnost, plaćenu ili neplaćenu, koja nam pruža osjećaj lične važnosti. Ako imamo dobro zanimanje koje nam život ispunjava smislom, to je onda naš rad. Pohvalno je što su ljudi tako različiti da zadovoljstvo i smisao mogu pronaći u prosječnoj partiji malog fudbala ili jamba. Zamislite samo kakve bismo imali probleme u prometu kada bismo svi voljeli jedno te isto?!
Gordon Livingston
|
|
|
|
|
|
|
|
