|
Poslao: 21 Nov 2012 13:55
|
|
U potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se umesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo ostvarenje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena?
Andrić
|
|
|
Poslao: 02 Dec 2012 20:22
|
|
Peščani sat
Stvarnost.
Lebdi.
Pršti.
Cepa misli.
Podiže i spušta me
do neba i nazad.
Obećava i laže.
Ponekad me čini patetičnom
i nervoznom
i lepom.
Pomalo starom!
Nikako da dokučim suštinu njenu...
Tako volim ovu stvarnost.
Zavolim sebe u tebi,
tebe u sebi,
zavolim ceo svet.
I ako znam da je na izgled lep.
Ne plačem nikad.
Jer onda ne znam stati.
Ti misliš da ja sve mogu
da sagradim i da srušim!
Da mogu da otputujem u daleki Vavilon sama...
Verujem u stvarnost neku
i da smo podjednako prevareni.
Malo nas lome, malo slome.
Dok sediš i čekaš svaki dan,
tvoj peščani sat iscuri i ode.
Vesna Lačković
|
|
|
Poslao: 03 Jan 2013 21:17
|
|
Cetiri stvari se ne mogu vrattiti :
izgovorena rec..izbacena strela..protekli zivot i propustena prilika.
''Svet mi je odjednom postao tajna,i ja svetu.Stali smo jedan prema drugome,zacudjeno se gledamo,ne raspoznajemo se,ne razumemo se vise.''.....Mesa S.
''Ne postoji toliko dobra maska koja ce duze vreme skrivati pravu narav coveka..ako nista drugo,jezik ga oda...
''Tudja muka uvek manja,tudja sreca uvek veca''....Ivo A.
''Nemojte da se cudite sto cesto cutim,jer niko od nas ne zna sa kakvom se budalom ja u sebi borim,ne dozvoljavajuci joj da izadje van.''.........Ivo A.
|
|
|
Poslao: 15 Jan 2013 22:28
|
|
"... no ko je taj što ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo? Da, zašto živimo?"
E. M. Remark: "Crni obelisk"
|
|
|
Poslao: 01 Apr 2013 22:19
|
|
Jednom je učitelj pitao svoje učenike: "Zašto ljudi viču kad su ljuti?"
Učenici su razmišljali neko vreme: "Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan
"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?" Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan odgovor nije zadovoljio učitelja. ...
Naposletku je objasnio: "Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje.
.Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti.
su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao: "Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?.
viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu.
Udaljenost među njima je veoma mala. A šta se dogodi kada se još više zaljube?
Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat.
Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."
Onda je rekao: "Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."
|
|
|
Poslao: 02 Apr 2013 20:48
|
|
Veliki i mali smijeh započeli svoje priče. Veliki smijeh ulazio je u dvorane, cirkuse, škole i kazališta, a mali smijeh igrao se kamenčićima i kotrljao s loptama na livadi. Veliki smijeh postao je umišljen pa se širio, širio, širio... dok nije puknuo kao neki preveliki balon, a mali smijeh trčao je ulicama i brao cvijeće za razne tužne mame. O velikom smijehu pisalo je u novinama, pojavljivao se na naslovnim stranicama u novom kaputu, a mali smijeh oprezno je dijelio poljupce prolaznicima, pa ga zato nisu zamijetili.
Kažu da za veliki smijeh treba dvorac, palača ili bar neko igralište, a da mali smijeh može stanovati i u loncu za cvijeće i u tatinom starom šeširu. Neki tvrde da su mali smijeh zapazili u mačjem oku i lelujanju trave, a drugi misle da su ga otkrili u ptičjem cvrkutu.
Ako nikad ne upoznate veliki smijeh, bit će vam žao, ali još ćete više tugovati ako ostanete bez malog smijeha.
On je i sad pokraj vas, zar ne osjećate?
Pritajio se, vragolan, nestaško, sakrio u kutu usnica, pa se smješka, gotovo nevidljiv.
Kad odem sutra u šetnju, povest ću sa sobom i mali smijeh. Molit ću ga da mi otkrije busen tratinčice, gnijezdo malih kosova, zeleno pramenje šume. Oh, nadam se da me mali smijeh neće nikada napustiti. Ako se i spotaknem o neki kamen na putu, on će mi pružiti svoju sitnu, prozirnu ruku. Tako ćemo zajedno koračati po svjetlosti."
Sunčana Škrinjarić, Dva smijeha
|
|
|
Poslao: 23 Apr 2013 21:38
|
|
Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,
Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.
Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj čar nebeski u njenom grehu.
Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja.
Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.
J. Dučić
|
|
|
Poslao: 27 Apr 2013 10:56
|
|
Draga moja nema te a ni mene,baš sam makar ko.Nigde neidem.Dučić je samo jedan.  
Kako da kaže da li ga voli? Šta bi rekla time? I šta se drugome može reći o tome? Pošla sam pogrešnim putem, i idem sve dalje, trula u sebi, srce se ničemu ne raduje, sve veća daljina iza mene, a sve što je moglo biti ostalo je na drugoj stazi, i treba se samo vratiti, ništa nije lakše od toga, i ništa teže. Osvrtanje nije vraćanje, to je žaljenje. I neodlučnost: sve te veže, sve te zaustavlja, pređeni put, korak koji nije više lak, strah od novih počinjanja, samo zapravo nema straha jer nema iskustava, i onda se čuva ono do čega ti nije stalo, što je tvoje koliko i ma čije, tvoje po nevolji i po neimanju ničega a ne po voljenju, a to je najcrnja varka, jer i ovako ništa nemaš, pust život je gori nego ništa, a ljudi se opet drže te pustoši, ne vjerujući da ima išta drugo. Ništa ne bi izgubili kad bi pustili ono što imaju, a boje se da ne bi ni dobili, zato ćute i čekaju.
Magla i mjesečina - Meša Selimović
|
|
|
Poslao: 15 Maj 2013 23:58
|
|
"Mala Anika...
U poslednje vreme u gradu se pojavila mala Romkinja Anika (ili kako reče ima još jedno ime ali ga ne zna), sa kojom sam postao "drug", često progovorimo po koju reč, a naterala me je na razmišljanja gledajući nju i decu/unučad mojih prijatelja.
Vesela je svako jutro, ponekad nenaspavana, uvek bosonoga, neuredne kose, ali urednog svakodnevnog obilaženja oko stolova, tražeći pola marke.
Pre par dana je moja "drugarica" sva srećna došla da mi pokaze novu gumenu narukvicu oko ruke. Nekoliko dana posle pokazuje mi ponosno novu sa plastičnim priveskom. Sa tim je srećna.
Anika ima 5 ili 6 godina, ne zna ni ona, nije upisana u knjige rođenja, ima nekoliko braće i sestara. Nije birala, ali je dobila nesreću da je tako rođena, pa trči bosonoga oko stolova, neće ići u školu, noću stanuje u kartonskoj kutiji bez struje, vode, televizora, računara.
Nema brigu da li će joj roditelji dopuniti račun jer nema mobilni telefon.
Srećna je kad nije gladna. Nakon naših svakodnevnih pozdrava Sohi - Soccere na romskom jeziku: Zdravo - Kako si, ispriča se sa nama kao velika.
Ponekad ima ljutnju kada joj kažemo Nino, Jasenko ili ja da ode da se umije, ili hoćemo da joj obrišemo uprljane ručice maramicama, ali posluša i to strpljivo čekujući da dobije od nas neku "markicu" ili nešto za pojesti.
Nije lukava, ako nešto jede dođe i upita me jesam li gladan nudeći mi pola sendviča. Kada je odvedem da jede, kaže ne zna koristiti viljušku i nož. Ako je žedna zadovoljna je i sa časom vode, mada ponekad ponosno u prolazu mahne flašicom soka.
Anika ili već kako se već zove, ne zna slova, ne zna sta su igrice za računar, nema roditelje koji je svaki dan voze autom u školu, ne zna kakav je problem kada nema WiFi mreže, neće nikad ići da učestvuje na školskoj priredbi gde će ponosni roditelji, rodbina i komšije da je gledaju u novoj haljinici.
Nju niko ne uči da čita i piše, ona nema dom, a nema ni haljinu. Nije imala ali ima... Danas smo je ja i moj drug Nino sreli i ona je srećna pričala sa nama kako joj je drago sto ima prijatelje kao mi... Otišli smo u radnju, Anika je ponosno odabrala pantalone i haljinicu, umila se vlažnim maramicama i bila je prava devojčica.
Kasnije sam je sreo i rekla mi je da je nasla "baletanke" da joj se sviđaju i onda smo i njih kupili sa čarapicama iste boje pa mi je sva srećna ispričala kako joj govore "kako si se sredila " i ponosno je šetala sa mnom. Kada sam kasnije u jednom meni posebno lepom društvu pio kafu, došla je i opet obrisala lice vlažnim maramicama, ponosno, naučila je to da radi, a na malenim prstićima pokazivala da je nalakirala nokte...
Ipak, mnogi od nas možemo naučiti od nje. Ona ima iskren osmeh, kada je srećna to i pokaže, nema maske na licu kao većina ljudi, ne zna biti licemer, ona se bori da preživi... Odrastaće na ulici, bosonoga, spremati se za borbu sa životom na ulici, jer nije imala sreću da ima roditelje koji imaju normalnu kuću, normalan odgoj...
Nju odgajaju ljudi na ulici kako se ophode prema njoj, neko drsko, neko lepo,ali ona ne mari za vaše brige sto ste ljuti, zbog vaših "problema" jer morate ići svaki dan na dobro plaćen posao, niste otišli kod frizera, kozmetičara, niste platili ratu kredita na vreme za neki možda bespotrebni svoj prohtev. Ona je samo jedna devojčica koja se bori da preživi. Niti jedan frizer ne želi da je odvedem da je sredi...I žao mi je Anike i takve dece, koja su najslađa u tim godinama, kada postavljaju milion pitanja, ali na njena pitanja niko joj ne daje odgovor...
Svi će je oterati, a ona će i dalje neumorno morati obilaziti ulice i stolove da preživi. Moja "drugarica" Anika je pravi borac, voleo bih kada bi neka porodica mogla da je udomi, da kao i svi mi ima svoje snove... Sretno joj bilo i neka je sreća prati".
Ceo tekst: http://www.media1.rs/drustvo/hronika/1163243/19664.....e_bez_doma
|
|
|
Poslao: 20 Maj 2013 01:18
|
|
Hodala putem neka djevojka, prelijepa kao vila.
Iznenada primijeti, da je neki muškarac prati. Okrenu se i upita ga:
- Kaži mi, zašto me pratiš?
Muškarac odgovori:
- Gospodarice srca moga, tvoja ljepota je toliko neodoljiva, da mi prosto nalaže da te pratim.
Kažu da sviram prekrasno, da za mene nema tajni u poeziji
i da umijem da probudim u ženskim srcima ljubavne jade.
Ali bih ti ipak nešto priznao, ti si ta koja je zarobila moje srce!
Ljepotica ga je izvjesno vrijeme gledala ćuteći, pa ga upita:
- Kako si se uopšte mogao zaljubiti u mene?
Pa moja mlađa sestra je mnogo ljepša i privlačnija.
Okreni se i pogledaj je, ona hoda uvijek iza mene.
Muškarac se okrenu, no tamo je vidio samo jednu užasno raščupanu i prljavu staricu.
On ubrza korak da bi prišao još bliže ljepotici i poniznim glasom joj se obrati:
- Reci mi, kako može da iz tvojih usta izađe takva laž?
Djevojka mu uzvrati:
- I ti si meni, prijatelju, rekao laž kada si se zaklinjao u moju ljubav.
Ti poznaješ sva ljubavna pravila i odaješ utisak da tvoje srce zaista gori od ljubavi samo prema meni …
…….ALI KAKO JE ONDA MOGUĆE DA SE OKRENEŠ I POGLEDAŠ DRUGU ŽENU?!
|
|
