Snaga u coveku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ZVIŽD NEČUJNOG DUHA

Iznad na izgled mirne površine vode bujnog Peka prohujao zvižd nekog nečujnog duha. Ne čujete ga? I ne možete ako se uzdate samo u čula svoga tela. Prodrete li malo dublje u svoje biće čućete zvižduk neke posebne arije koja budi iz sna. Možda nas i u san vraća, onaj verniji od same stvarnosti zagrnute varljivim odbleskom doživljenog. Priroda je stvorila nevidljive oči i uši koje tek u dubinama našeg bića odzvanjaju zviždukom nečujnog koji leti. Doleteo ogrnut vetrom, ili mi se učinilo. Možda je to ipak bio ushićen drhtaj jova i vrba pred osećajem otkovenja prisustva njegove još neuhvaćene lepote. Prisagle se i nadvile nad vodenim okom ne bi li bar odblesak lepote uhvatile za trenutak. A tamo, na blagoj ustalasanosti površine samo slika njihovih tela i zelenih haljina. Onaj osećaj je duboko pod vodom zelenog oka Peka i zato su se toliko nadvile kao da bi zaronile u njegove tajne dubina. Kao da grle reku i u zagrljaju iskazuju čežnju svog bića da ga spoje sa onom koja im život daje. One ne bi sebe mogle drugačije videti jer im Bog nije dao druge oči do reke i neba kako bi same sebe ispisale u godovima svojih tela. Za trenutak je zatalasao povšinu zelenkastog oka reke i one videše same sebe, drhtaj lepote što im tela obavija, svoje uznemirene ruke koje pokušavaju osetiti dodir. A možda se skrio u osmeh reke koja namiguje svojim zelenim okom, zahvalna što kroz prste zrelih jova i vrba vidi letnje sunce i uzvraća lepotom titraja date joj darove. Divlja priroda im je podelila posebne darove na rođenju, još u klici prasemena koju je taj duh posejao duž Peka. Ponekad proleti nemarno zviždući, tek toliko da nam vrati sećanje na san veći od svakog poimanja našeg razuma. Negde gde oblik suštine i vode i jova i vrba i neba i sunca, šapuće priču o nezadrživosti toka života. Ni reka, ni drveće, ni nebo, ni mi sami više nikada nećemo biti isti. Samo slika ovog trenutka ostaje zapisana u prostorima snova, i odjekuje kao eho zvižda jednog nečujnog duha, kao san koji je neprolazan.

Su Tanasković

• 1Ovo se svidja korisniku: Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.

K.Gibran - Mirisni plodovi duse

• 2Ovo se svidja korisnicima: amstel2, KlinkaPalacinka
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Jun 2018 18:50

LJUBAV I STRAST

Ljubav može biti večna, ali strast, teško. Zamislite situaciju da svaki dan jedete pasulj, na primer, onako čorbast. Lep, spreman baš po vašem ukusu, baš onako kako vi volite. Vremenom vaša ljubav prema pasulju i dalje postoji, ali čulo ukusa bi neku promenu. Rešite da ga malo više posolite, i sad je opet sve ok. Tad shvatite da promene lepo utiču na vašu ljubav prema pasulju. Sledeći put ubacite malo slanine, sad je još lepši. Posle toga dobijete ideju da stavite i suva rebarca i čini vam se da nikad nije ni bio ukusniji. Nakon nekog vremena, čuli ste sjajne recepte za pasulj na gusto. Ranije vam se tako spremljen nije sviđao, ali rešite da probate. Napravite ga po jednom od tih recepata i oduševite se. Imali ste predrasude o tako spremljenom pasulju, ali sad vidite da je zaista sjajan i vrlo ukusan. I tako, menjate recepte, spremate na razne načine istu, potpuno istu namirnicu. Naravno, i dalje je volite i dalje tražite prave načine da ta ljubav zadovolji sve vaše potrebe po pitanju ukusa.

Ali, onda počnete da krišom virite u recepte u kojima nema pasulja. Onako, da vas niko ne vidi. Sve više se unosite u tu vašu tajnu i razmišljate da li je to u redu? Jedete i dalje pasulj, ali u mislima su vam grašak, krompir, punjena paprika... I onda, kao grom iz vedra neba, pojavi se jedna sarma. Fina, lepo upakovana, mirisna, prelepa na izgled. Pasulj vam je i dalje u srcu, ali sad je sarma u mislima. Ma, pojeli biste je bez leba, samo kad biste znali da se pasulj neće osetiti izdanim i prevarenim.

E, isto vam je sa strašću i ljubavlju.
Igor Čobanović


Dopuna: 15 Okt 2021 23:35

Drago moje sve

Jadranka Bežanović Sovilj


Draga moja prolaznosti, vidim ti sjaj u očima, pa slutim tvoje dubine. Kako je bolno kada za nama ostaju samo senke prošlosti. Pitam se da li, ipak, negde žive ti delići lepih momenata?

Draga moja naivnosti, dete moje milo, tako sam srećna što živiš u meni životom trulog bogataša! Rasipaš svoj smeh i radost i ne razmišljaš od čega ćeš živeti sutra...da, sutra je sutra, baš te briga, tvoj je odgovor. Još čujem kako se smeješ. Ej, umrećeš sa smehom, a smejaćeš se i kada ne budeš živa, tako to rade večita deca u odraslim ljudima! Na pridike i opomene onih“umrlih“a živih se ne obazireš! Nema te istine u kojoj nećeš naći životnu radost, ma kako bolna bila!

Draga moja nežnosti, samo budi tu, tako jedinstvena i jaka u svojoj slabosti...

Draga moja čekalice, ti što Boga moliš za ljubav u kojoj jesi i koja jeste u tebi, ti nezasiti, razmaženi stvore! Kako to izgleda biti ispunjen i prazan u isto vreme? Isto je, je l' da, kao da si i sluga i gospodar. A, to može biti samo ljubav, rekoh negde! To je tvoj pečat drekavcu od žene! Puna si ljubavi, a trebaš je! Valjda ćeš sazreti jednog dana, ili nećeš, znam da je tebi svejedno...

Draga moja sudbino, živote, samo napred! Put je put, dug je dug, a ja nisam kukavica! Volim te svakako, čak mnogo jače i iskrenije nego ikada! Daj, nabaci još neko čudo, da zadrhtim od sreće, da se onesvestim od dodira, da zaronim od uzbuđenja, da proletim kroz galaksije, da prođem sve nivoe igrice i započnem nove i opet isto i opet jače i surovije sve dok mi duša ne umre od ljubavi, zbog ljubavi i sa njom do kraja, beskraja, kako god...

Drago moje sve, sad bih da opsujem, ali mi se ne da, ne bih da povredim ono dete u meni...