|
Ljubicasta, kako samo ufati ove skoljke u intimi… ovo ostalo je izlisno komentarisati. dodjes mu ekspert za likovnost. 
Kinder, bilo je godina kad sam po ceo dan slusala djoleta, pa dodje decembar ajd na koncert, pa tako u krug. nekoliko godina. 
Asimetricnost, one moje sirovije i realisticnije slicke pustinja ce se sjajno uklopiti sa ovim tvojim poetskim, da ne kazem rajskim. miksevi su, naravno, uvek pozeljni, daju nove ideje. prelepih li kontrasta: kaktusi i lokvanji.
Sorelag, dinarski krs je ogoljeniji, a ovaj crnogorski je malo oplemenjeniji pa je zato i lepsi. al ja i njega volim. i po tome sam se pentrala. 
Danka, pa nemoj da odolevas, nije zdravo nista zadrzavati u sebi.  kad te vidim kako uzivas, dodje mi da idem u bec na novogodisnji. a uvek sam govorila da nista ne moze da zameni taj prvi januar – pidzama i becki koncert, pa jos raspalim da igram po sobi.uhhhhhhhh tako me je muzika ispunila milinom, a priroda je neizrecivo lepa.
a ovde cemo sad odlomak iz meni veoma drage knjiske.
Rastko Petrovic: "Ову сам књигу написао за време једног путовања.
Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.
Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику."
"Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом.
– Добро вече.
– Добро вече.
Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози.
– Добро вече.
– Добро вече, господине.
– Лепо ваше село.
– Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто.
– Значи, није се могла ловити риба?
- Не, није се могла ловити риба.
Старица поред њега, не гледајући ме, каже:
– Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.
– О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил.
– Мора да је био дебео лед?
– Седамдесет педаља.
– До виђења, дакле.
– Довиђења, млади господине.
……………………………………………………………………………………………
– Ове зиме је језеро било смрзнуто?
– Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом.
– Морали сте грдно пропатити?
– И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку.
– Жена вам изврсно весла.
– Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла.
– Волите много децу?
– Деца су сатисфакција живота.
– Нисам вас добро чуо.
– Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих.
– Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?
– Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука.
– Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија.
– Код кога идете на острво?
– Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону.
– Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата.
- Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро.
– Онда ћу ja у пет доћи по вас.
– Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће.
– Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва.
– Коме припада ова шума?
– Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима.
– Је ли вода дубока овде?
– Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар.
– Ево села, – рече жена."
i sad nek mi neko kaze da nije video i jezero i led i sumu i maslinjake, osetio ambijent. eto, nije samo mene smotala spanija
p.s. ako neko zna link za andriceve "Staze, lica, predele", neka metne ovde. fala
|
