|
e, danka, danka, kako li samo nalazis ove spotove. u centar me gadjas. keep doing so 
ljubicasta, ti me ubijas bojama. a patagonija je, takodje, na mom spisku za ovde, jer je, doduse nezvanicno, najnetaknutija priroda na svetu 
jos malo rastka petrovica
...Улица излази скоро на језеро и одмах се претвара у само утабану путању по трави, дуж језерске обале. Са стране је још једино велика једноспратна зграда која није никада завршена. Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача. Уз острво је врло живописна шумица пуна птичје граје. Горе са врха, зачас још вири поцрнела црквена звонара која је наврх села, затим је апсолутна усамљеност. Корачам ивицом острвском, удишући дубоко мирис влаге, шуме и трава. Вече се сасвим неприметно замотава око Мањег острва, чија је густа шума одмах преко пута. Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета. Ја прво чујем њине мреже, кад падају у воду, и весла, и тек се онда појављују барке и рибари иза траве и трске.
– Има ли рибе?
– Врло мало, млади господине.
– Али ће за вечеру бити довољно?
– Можда.
Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види. Птице, које су, мора бити, биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој a преда мном, по води, све плавијој. Опет изнад круна дрва видим куле замка недалеко испред себе. Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу. Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка. Очи уживају у све тамнијој боји шуме преко пута, груди у дисању ваздуха освеженог мирисом биља и воде. Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак. Вода је сад светла и звучна. Код недовршене грађевине сусрећем оне рибаре, који су се ту близу искрцали. Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба.
– Шта је то што носите?
– За хватање јегуља.
– Имате јегуља у језеру?
– О, ми нарочито живимо од њиног хватања.
– Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера?
– Нема.
– Језеро није везано подземно са морем?
– Никад то нисмо чули.
 
|
