Jedan oblak dovoljan je da pomraci- celo sunce...T.Fuler...
I Grejling....
''Sezonski poremecaj raspolozenja''-depresija izazvana mracnim zimskim danima...(doduse,zime jos nema,ali ce je veroovatno biti uskoro)...zgodan i izrazajan akronim za tuzan...(misli se na normalnu blagu melanholiju...)ne volim izraz ''depresija'',koji je star tek jedan veki koji se poceo koristiti od Frojda i psihoanalize...
u najvecem broju slucajeva,polusatno izlaganje jarkom svetlu,pomoci ce da odagnamo tugaljiva osecanja...E ..sada od zimske melanholije,zna se da uglavnom pate zene,a poremecaj je cini se genetski...
Svetlost mora biti jaka sirokog spektra(ali ne punog,jer je najbolje izbaciti stetno ultraljubicasto zracenje)
Po nekim saznanjima ,hormon melatonin,koji utice na san i raspolozenje,previse se luci u produzenom periodu tame,a svetlost sirokog spektra umanjuje njegovo lucenje...
Drevni Egipcani vidjali su svog Boga -Amon Ra,sunce..Bog moze svasta da ucini...Svetlost,toplota,lagana garderoba,slobodniji pokreti,vise vezbe ,letnja razonoda:more i jedrilice svuda po njemu,krici galeba,sladoled,bikini,pesak pod nogama...
Mracna ,turobna jutra(u kojima ja licno vidim vise svetlosti nego pod suncem)i spustanje noci usred popodneva,zatvara svakim vidik i sve je stisano,za vecinu ljudi...(kontrast ne moze biti jaci..)
Pjetro Aretino-''Hajde da zavolimo zimu,jer je ona prolece genija''...
Na dalekom severu ,kuda su ljudi prvobitno otisli,svakako ne stoga sto su voleli hladnocu i tminu,vec da bi umakli ispred opasnoscu od drugih ljudi ,meseci bez sunca dugi su ,ponekad bez kraja...
Cini mi se da su tacne pretpostavke da su prvi ljudi naseljavali tople predele ,sa jarkom svetloscu,raskosnih zivih tropskih boja i predivnih mirisa (koji su to duboki instikti u coveku uspavani i neispoljeni u tihom svetu snega ,gde su noci beskrajne...?)
Zak Mariten kaze:''covek je najnesrecniji onda kada je lisen ne onoga sta je imao ,vec onoga sto nije ,a da to nije ni znao.''Znaci ,zimska melanholija je urodjena zudnja za rajskim vrtom,za koji nam paleoantropolozi kazu da se nalazi u Africi..
Zimska melanholija ..klinicka melanholija -velika je razlika...Zimska depresija ,je oblik klinicke depresije ,i njeni su uzroci ocigledni i uglavnom se uspesno leci.Ali,izmedju normalnih uspona i padova i ozbiljnog medicinskog problema postoji jedno stanje koje,neizbezno i prikladno,zahvata svako bice.
Grcki tragicari,u svom karakteristicnom sumornom stilu,skloni su da ga preuvelicavaju:''Sudbina donosi svakom coveku njegov udeo jada'',kaze Euripid...ali stanje o kome je rec nije jad niti patnja ,vec blaga melanholija ,u kojoj je moguce osetiti i razumeti ono sto nije moguce u drugom raspolozenju-jer nasa su raspolozenja kao podesavanje stanica na radiju,hvatamo istine na razlicite frekvencije,pa ako ne znamo skalu ljudskih osecanja ,ne mozemo znati ni skalu istine.
Takva melanholija je sabrazena cinjenici da nam zivot daje razloge za zaljenje,da sreca nije uvek krajnji cilj,i da tegoba i muka ima i previse,a lepih stvari nedovoljno...a razmisljanje o ovim korisnim pitanjima sprecava nepromisljenost i samozadovoljstvo -ono sto Rusi ekspresivno nazivaju poslost-koji predstavljaju opasnost da covek zivi banalnim zivotom.I zato je malo depresije povremeno korisno,u bilo koje doba godine...
Evo Grelana...
Tuga je ono sto osecamo zbog gubitka...u sirem smislu reci... i da bismo je osecali ,moramo da imamo svest o odsutnosti,a ovo nam omogucava masta ,tj. sposobnost da zamisljamo...Mozemo da smatramo da je nesto odsutno, jedino ako to mozemo da zamislimo kao prisutno...
Masta je dakle,preduslov da bi tuga uopste mogla da ima objekat:odsutnost...Ali tuga nije samo odnos prema odsutnosti..ona je zudnja jer mi zudimo za onim sto je odsutno,tj.onom odsutnom dajemo vrednost.
Ако би требало да у што краћем облику предочим оно што ми изгледа битно за моју духовну физиономију, рекао бих за себе да сам био и остао меланхолични интелектуалац са филозофским претензијама.
И додао бих - додатак, како ја мислим, пресудан - да се од других таквих интелектуалаца разликујем по томе што сам већ одавно свестан да је та главна црта мог душевног склопа оставила свој дубоки траг и на мојој теоријској оптици.
Траг, могло би се рећи, двојак.
С једне стране, склоност ка меланхолији одредила је главни смер мојих теоријских интересовања и учинила их у некој мери једностраним, а истовремено с тим у извесном смислу и деформисала мој угао гледања.
С друге стране, меланхолични душевни склоп олакшао ми је увид у неке истине које бих иначе или држао далеко од себе или до њих, лако је могуће, никад не бих ни дошао.
* * *
У мом случају меланхолија је била онај изазов на који сам у мојим књигама на различите начине одговарао. С почетка, био је тај изазов прилично јак. Самим тим и његов траг у мојим списима био је дубљи и видљивији. Међутим, како је време протицало, тако је и моја меланхолија слабила, па је пре свега захваљујући томе настао онај подстицај средње јачине, како би то рекао Тојнби, у чијем знаку сам довршио и како се мени чини на бољи и истанчанији начин уобличио сопствену теоријску грађевину.
* * *
Онај који ово пише настојао је - и како се њему чини најзад и успео у томе - да диференцирано сагледа и проблем смисла човековог постојања под сунцем, онда кад је меланхолични изазов његових ранијих година почео губити на снази. Меланхолични и осетљиви људи, суочени са чињеницом смртности и пролазности уопште, сопствене, пре свега, склони су да свој трагични доживљај те чињенице промовишу у неко универзално својство људског рода.
Није, међутим, трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо.
Трагичан може бити једино наш доживљај крхкости човековог постојања.
А тај доживљај пресудно зависи од нашег душевног склопа.
Међутим, како се људи у свему па и у томе разликују, тако и оно што трагичним називамо није у основи ништа друго до само илузија једног меланхолика.
Илузија коју је и писац ових редова дуго имао.
И уједно једина која му је још преостала.
Никола МИЛОШЕВИЋ (1929 - 2007), Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет
Sta vreme jeste ...i sta znaci ziveti u vremenu..I melanholija...E.Hamer...
Filozofija je tradicionalno imala nipodastavajuci pogled na temporalnost..Prema klasicnim grckim filozofima Parmenidu i Platonu,kao i prema hriscanstvu,temporalno je u ostrom kontekstu sa vecnim...Sve temporalno se menja i prolazi,ono sto izmice vremenu je nepromenljivo i vecno..
U klasicnoj metafizickoj tradiciji,temporalnost ne postavlja samo granice nasem znanju,nego i cini da su sve opipljive stvari osudjene na raspad,truljenje i nistavilo.
Vreme ,pre ili kasnije savlada sve , i ruga se svim nasim planovima,nadama i ocekivanjima...Nista ne prezivljava njen nemilosrdni dodir.Smrt je njena neophodna posledica.
U knjizi propovednikovoj, jednom od najmelanholicnijih tekstova zapadne tradicije,nalazimo dubok opis vremena koje se u isto vreme smatra i ogromnom silom i beskrajnim paralisucim nizom nistavila koja ponavljaju sama sebe i koja covek nikada ne moze kontrolisati.Vreme postaje metafizicki neprijatelj par exellence...
Tastina nad tastinama,veli propovjednik,tastina nad tastinama,sve je tastina.Kakva je korist covjeka od svega truda njegova,kojim se trudi pod suncem? Narastaj jedan odlazi i drugi dolazi a zemlja stoji u vijek.Sunce izlazi i zalazi,i opet hitina mjesto svoje odakle izlazi.Vjetar ide na jug i obrce se na sjever:ide jednako obrcuci se,i u obrtanju svom vraca se.Sve rijeke teku u more,i more se ne prepunja...odakle teku rijeke,onamo se vracaju da opet teku.Sve je mucno da covjek ne moze izkazati...oko se ne moze nagledati,niti se uho moze naslusati.Sto je bilo,to ce biti,sto se cinilo,to ce se ciniti,i nema nista novo pod suncem.
Sopenhauer- je coveka osudio na zivot u patnji ,ili u dokolici, gde se jedino resenje sastoji u prevazilazenju nasih empirijskih zivotnih uslova,i nasem sjedinjavanju sa pravoljom van vremena .
Nice...
moramo se nauciti, ne samo da prihvatimo prolaznost svih stvari,da ce sve nestati,nego i da je preuzmemo na sebe i prigrlimo je...Metafizika se gradila na pasivnoj mrznji prema zivotu na zemlji i svemu zemaljskom.Jedini nacin na koji je mozemo prevazici i ostati verni ovozemaljskom,jeste da potvrdimo vreme,da zivimo u njegovom toku.
A,sta je sa melanholikom???..Kakav odnos ima melsnholik prema vremenu?Kod Pereka smo videli da se glavna licnost u Usnulom coveku,nalazi u nekoj vrsti trajnog,vecitog sada.Vreme je posatlo nametljivo.Prolazilo je ''vucarajuci se''.sekund po sekund,minut po minut,sat po sat,ali kao da se nista novo nije moglo desiti u njegovom zatvorenom postojanju,kao da je vreme izgubilo sav sadrzaj...
Postojanje je postalo besmisleno.Sve sto je ta osoba cinila jeste da kruzi oko jednog te istog,to jest svog dozivljaja praznine.
Smisao postoji ako je vreme ''ispunjeno'',prestaje da bude napadno.Suprotnost tome je melanholikovo vreme kojeje ''prazno''...
U delovima psihologije,izmedju ostalog u radovima Ezena Minkovskog i Viktora Emila fon Gepsatela,me;anholija se vezuje za pojmove ''vitalna sputanost'' i ''osecaj stajanja''...
Minkovski pise o tome kako''vreme nestaje'',a dani ''prate jedan drugog u svojoj istovetnosti i monotoniji''...
Jedan od njegovih pacijenta naziva to ''zamrznutom vecnoscu''.Drugi,u ovom slucaju Fon Gepsatelov,opisuje to sledecim mislima ;''Sada govorim,i to traje toliko i toliko dugo,onda radim ono,pa onda nesto drugo.i tako sve to traje sezdeset godina ,i onda umrem,pa dodju drugi,,zive otprilike isto toliko dugo,jedu i spavaju kao ja, a onda opet dolaze neki drugi,i tako to ide ,bez smisla, hiljadama godina''
Ludvig Binsvanger,psihijatar okrenut fenomenologiji,sa svoje strane tvrdi kako je to stanje zastoja ,gde vreme prosto plese preko coveka i da se u sustini nista ne desava,povezan sa osecanjem da buducnost vise ne postoji,da nema nicega ka cemu bi se moglo kretati ,dok proslost (onako kako je covek vidi) istovremeno pritiska coveka i slabi njegovu sposobnost da vidi nove mogucnosti...Posto je sve staticno i vezano,nemoguce je razumeti proslost na nove nacine.Melanholik je ,kao sto se zna ,fiksiran na nesto i nesposoban da da nova tumacenja svoje sopstvene istorije.Proslost postaje sudbina.Buducnost postaje nistavilo.
Tastina nad tastinama,veli propovjednik,tastina nad tastinama,sve je tastina.Kakva je korist covjeka od svega truda njegova,kojim se trudi pod suncem? Narastaj jedan odlazi i drugi dolazi a zemlja stoji u vijek.Sunce izlazi i zalazi,i opet hitina mjesto svoje odakle izlazi.Vjetar ide na jug i obrce se na sjever:ide jednako obrcuci se,i u obrtanju svom vraca se.Sve rijeke teku u more,i more se ne prepunja...odakle teku rijeke,onamo se vracaju da opet teku.Sve je mucno da covjek ne moze izkazati...oko se ne moze nagledati,niti se uho moze naslusati.Sto je bilo,to ce biti,sto se cinilo,to ce se ciniti,i nema nista novo pod suncem.
Čemu onda bitisanje,življenje,borba za sve i svašta,trčanje u napred,u nazad,hoćemo levo ili desno.Dolazi li melanholija sa godinama.Ne,ne,čini mi se mladost je u melanholičnom bitisanju.Zašto?
I odjednom sad smo tu i samo jedan tren nasta,pa nas više nema.Jednom si to spomenula ,,ah ta poetika,, Šta je čovek,zaslužuje li nešto,nešto što još nije se dogodilo.
Melanholik,dobro mi dođe da o nekim davnim događanjima nerazmišljam ili jednostavno kažem ,,ružno sve što beše neka nestane al zauvek,,,
Ja hoću za sve ljude,male velike lepotu življenja,zar nismo to zaslužili.
Citat:Čemu onda bitisanje,življenje,borba za sve i svašta,trčanje u napred,u nazad,hoćemo levo ili desno.Dolazi li melanholija sa godinama.Ne,ne,čini mi se mladost je u melanholičnom bitisanju.Zašto..
MA ,ne trce bas svi tako, moja draga teta Dano..ima nas koji usporavamo...to je prva stvar,mada ti verovatno govoris uopsteno...jeste tako...sve je ''kao u onim ubrzanim crtacima''sve ,samo tako i nikako...
melanholija moze doci sa godinama,ali naravno nije to nikakvo pravilo...nego zasto i ti ,kao i mnogi drugi ovde, sve to, sto nema aluziju na srecu,radost,lepotu,a zove se recimo,bol,patnja,pa i melanholija,svrstavas u nesto strasno ,mracno i destruktivno...
MORAM TI ISKAZATI NESLAGANJE SA TAKVIM STAVOVIMA...bol,patnja pa i neka normalna melanholija,su sastavni deo jedne punoce zivota,smisla i postojanja svega sto ''mrda'' na ovome svetu,pa tako i coveka,a njega jos po najvise...
Pojedini od nas su izvanredni igraci zivota,i zajedno sa bolima ,patnjama i tugaljivim sadrzajima i te kako grabe napred...
pa sve te kategorije su bez malo rezervisane za one,koji ''imaju duse'',draga prijateljice...
Razumem tvoju brigu i ljubav za mlade koji cesto ''bezglavo'' jurisaju i sami ne znajuci gde i kuda...ali nije lose malo da zaboli,a i unutrasnji mrak (istoimena knjiga E.H....)je dobrodosao ponekad,jer na kraju te tmine svetlosti bljestavi sjaj ,ih skoro uvek ceka...
,
Naravno,ovde ne govorimo o najtezim oblicima melanholije,koje nazivamo depresijama ,koje su ozbiljna oboljenja ,mada su i ona izleciva...
Tamo,negde si pomenula 'lepotu zivljenja''..teta dano,zavisi,sta je za koga zivot...
Za vecinu ljudi je verovatno zivot,radosno detinjstvo,uspesna karijera,materijalno blagostanje,konstruktivan brak,emocionalna stabilnost sa obilatim ''ljubavnim slagom'' odozgo,pa sve to praceno zdravljem,radoscu,veseljem...''To mu sada opet deluje mnogo nerealno,a jos neverovatnije kod nas-na nasim prostorima..
A,cak i da je moguca ova magija..postoje ljudi..koji su iznad svih ovih stvari i srecu i smisao zivota vide u nekim sasvim drugim stvarima...
Takvi su obicno umetnici,stvaraoci...svi posebni,i talentovani,pa cak i neki mistici,vizionari,i svi oni koji priznaju i neke ''druge svetove'...postoje najmanje dva sveta ..onaj spolja za koji svi znamo...barem vecina od nas i onaj ''unutra ''..koji nazalost najmanje poznajemo i cesto smo ga nesvesni...
Zaista postoji nesto vise od onoga sto vecina zamislja da je zivotna pozornica...
Slažem se sa tobom ali nije uvek taj svet bio on za nekog onakav a za nekog ovakav ,nije bio takav.Ma nekada svi smo nerazmišljajući(mislim na mladost,pa i nešto kasnije)imali nešto što danas sigurna sam nepostoji.Ako su drukčiji oni koji imaju izobilje a drukčiji oni koji preživljavaju,pa šta je onda to,i koliko je to važno za godine koje ostavljamo neznam ni kome ni čemu.
I nije uvek bilo sada već davnih godina lako,al je bilo slatko živeti.Naravno mogla bi sada da" lupam" (kao što ona mala na onoj reklami o sokovima i vitaminima kaže) A zaustavljam se.Zašto je svet postao nakaradan nikada neću dokučiti,stvaramo li mi sami to što nam netreba,i onda usnuli čovek neće imati gde da se skloni,ostaće bez ljubavi,pažnje,sreće.....šta će mu se dogoditi,pitam se.
Neće ga više biti