|
UMESTO PREDGOVORA REČ O BRAĆI KOSTIĆ
Kompozitore, braću Kostić — Vojislava i Vokija — nikad nisam upoznao zajedno.
Mnoge godine druženja i rada proveo sam sa Vojistavom Kostićem — starijim, korpulentnim, markantnim čovekom, koji je sa osmehom i šalom nosio svojih 130 kila. Njegova figura, kao zaštitni znak Alfreda Hičkoka, kretala se, pocupkujući, po pozorišnim scenama, filmskim ekipama, televizijskim studijima...
Bilo ga je svuda, u priličnoj meri.
Znao je da spremi jela iz celog sveta.
Jednom je, u Grockoj, pripremio italijanski ručak, sav u — roza boji. Roze supa, roze glavno jelo, roze kolači i, naravno, roze vino.
A vino njegovo, domaće, iz hladnog podruma.
Ne zna se da li je lepše kuvao ili jeo.
Bilo ga je milina gledati kako se udvara kolačima. Istorija filma nije zabeležila zaljubljenije poglede.
Sjajnu muziku za moj film "Ko to tamo peva" mogao je da komponuje samo Vojislav Kostić — stariji, umetnik — gurman.
A onda, jednog dana, pojavio se Voki Kostić — mlađi: ozbiljan, usukan, elegantan, ponosan na svoj izgled. Došao je odmerenim korakom, strog i zabrinut.
O Vojislavu nije hteo da čuje. Nazivao ga je svakojakim imenima. Pričao je bez pardona, da je Vojislav bio ždera, rasipnik, sladostrasnik, čovek bez velikih ideala i ozbiljnog karaktera.
Bio sam zapanjen. Zar tako o onom divnom, šarmantnom čoveku.
Ljudi me i danas ubeđuju da su Vojislav i Voki isti čovek, samo što je Voki 50 kila mršaviji, ali ja u te priče ne mogu i neću da verujem.
I šta sad?
Ćutim i trpim strogog Vokija, sve — nadajući se, da će se jednog dana, na vratima nekog restorana, pojaviti veseli i nasmejani Vojislav, da malo posedimo i popričamo kao ljudi.
Uopšte se nisam iznenadio, kada sam čuo da Voki piše kuvar po Vojislavovom životu.
Šta je onaj sve preživeo da bi ovaj napisao knjigu. Toga ima samo u bajkama.
Zato nije čudo što mu se kuvar zove "Kako sam pojeo sebe".
Bar javno priznaje šta je učinio.
Dušan Kovačević
Ovaj genijalni Vokijev kuvar bio je jedna od najčitanijih knjiga u našoj kući. 
|
)
