konji...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

....krećem od onog što se vidi, od spoljašnjeg: govorim o sjajnoj koži u konja, o lepoti napetog tela, o dostojanstvenoj glavi, o najlepšem mogućem hodu...,zastanem, a onda kažem da je konj eho...odjek mene i svega čemu težim: biće, čisto, sveto, oslobođeno. divljost, plot, ponosita neobuzdanost, blistava lepota - sve je u službi potpune oslobođenosti: kada je u galopu predstavlja najzaokrugljeniji vid večnog tečenja; nikada se on ne zaustavlja jer u drhtaju svoje dlake u pokretu je i kada stoji.

najžešći je i istovremeno najsuptilnij izraz strasti koja ne zna da je strast već samo to da uvek postoji do kraja, celim bićem. dok ga gledam, osećam ga kao sebe, možda svojim nesvesnim delom koji je i moj najtemeljniji deo - moja konstanta. osećam ga krvlju - u svojoj krvi - onim graničnim delovima sebe koji su jedini "ono što jeste".

njegovo prisustvo uvek izaziva tugu, izvesnu nostalgiju za izgubljenom slobodom i prikraćenim Bićem. pokret prstima na konjskoj koži budi ushićenje i strepnju, neodređen strah, no koji me nikada ne spreči da ostvarim pokret, to jest, dodir. šta sadržava kontakt jagodica mojih prstiju i mojih dlanova sa konjskom ploti? dodir te dve ploti je pojačana plot u sebi, toliko da se prevazilazi i ustipa mesto miru, harmoniji i podsticaju za uzlet: dve podjednako uzavrele krvi se ne uništavaju već nadilaze; nastupa trenutak za onaj drugi stepen, za konja kao produženi, viši deo mene.

treba da ga uzjašem, a uzjahati konja znači ovladati nagonskim delom sebe. jašem da bih se uzjahala, da više ne budem rascepljena između ploti i duha, da prestanem da ih živim naizmenično, da im ukinem proizvoljnu, samoimenovanu dovoljnost; moram smaći teške rezove deobe, iza, stoje milenijumi minuta delenja nedeljivog. minuta koji preskaču konopac. sa ove na onu stranu. uzjahati konja i popeti se na zategnuti konopac. potom njime jahati napred, ne gledati ni levo ni desno, ne osvrtati se.

zato se upijam butinama uz konjsku put, tako da se združe moj i njegov nagon, da mutna, uzburkana intuicija pređe u jasnu svetlost. na konju u galopu ulazim u nezaustavljivi ritam Prirode, tečem pravom linijom tla, zategnutim konopcem koji je vodenasto-uljasta staza u sve staze. ....

a kada se kopita odlepe od tla - bilo kojeg tla - svejedno je da li sam još na konju - mogu isto tako biti i u njemu. jednom u njemu, neću morati da idem od izvora do izvora, postaću Izvor, nevidljiva materica, bilo tvari; a onda prizivaće me ili nesvesno iskati uzvanici ploti; kopita će iskriti u jurišu, ali neće se čuti topot, čak ni huj leta, samo će svetlost zarominjati u njihovom pupčanom oku tvoreći oblik konja u galopu pristiglog, ili propetog...onog koji je tu...i koji čeka. uvek.

m.j.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ronceval