|
Jaroslav Seifert-Koralne mindjuse
Sve sto nam izmice
i u proslost propada
gubi uz put mnoge odlike svoje.
Zlo bledi,greh se zaboravlja,
vino cikne,a poljupci
pod nebom trajni,
u pesmu se preobraze.
Kad bih tvoj zagrljaj pozeleo,
smisljao sam stihove.
Tumarao po sobi,
govorio ih u prazninu.
Ah,ti stihovi!
Ne behu bas mudri,
al'bese mnogo neumitne ceznje
i strasnih reci u njima.
Stiskala si mi dlanom usta
da zacutim,
i uporno branila
iznenadjene svoje usi.
A ja sam vec bludeo vrhom jezika
ruzicastim njenim zavojima
kao na lavirintu.
Na tvom srcu spavao
i nezajazljivo miris udisao
vrele puti.
Snovi,sto se kradom blize
da spavaca spopadnu u mraku,
imali su boju tvojih ociju.
Bili su plavi.
A na celo mi polako kapali
korali tvojih mindjusa,
kao kapi pecatnog voska.
Kad danas u dlanove polozim
ostarelo lice,
pod prstima jasno napipavam
obrise tvoje lobanje.
Nikad na nju mislio nisam,
ni glavu u dlanove spustao.
A i zasto bih?
A strasnja ceznja da se budi
makar bez radosti,bez nade,
stalno prisiva crna krila
strahu od nepostojanja.
Ali,kad zaista umrem,
iz tisine ce gline,
jos da u koracima tvojim
zajeca moja ljubav.
|
