Poslao: 23 Jun 2007 20:52
|
@ MladjaVR
pusti mineral, pogledaj znachenje
@ kindergirl
sad vidim da ti se svidela peesmaaa a shto bwe ne kazhesh rech na licu mesta, nego c'ushnesh sve u ovo tvoje c'oshe... to da nas primorash da chitamo tvoj blog, ha
btw, meni su u snovima (izmedju ostalog) padale i potpuno uvrnute rechi na pamet, bashka shto sam pisala pesme, pisma, i shta sve ne... nazhalost moju veliku, nikad ne ostane sve u onoj svesnoj mi svesti, vec komadici kolazha, staklici mozaika tek, i oseccaj koji pritiska shto ne mogu izvucci sve...
|
|
|
|
Poslao: 25 Jun 2007 19:07
|
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!"
|
|
Poslao: 28 Jun 2007 15:02
|
"Ti i ja
smo večiti ljubavnici, draga moja...
Zatvoreni u beskrajnim hodinicima
lavirinta koji se zove život
tek sa vremena na vreme primorani
da se sretnemo taman kad pomislimo
da smo se zaboravili
i da su od nas ostale
samo izbledele senke...
Uvek ista želja, porazno
skoro večito gubitnički
veže nas nevidljivom vrpcom
i pakuje u poklon novom apsurdu.
Iznad nas je urezan kainov simbol
u korake koje nikad nećemo napraviti
naše bezglasne eterične ljubavi.
Tren u kome ja budim se
upravo je onaj u kojem ti odlaziš da spavaš,
i poput trnove ružice izgubljene
u ogradi vitlajućeg vremena
večiti krik ostaje na smrtonosnim trnovima
prolazećih sekundi,
samo da ozdvanja i upozorava druge
da je život samo jedan...
Između nas postoji samo reč,
pusta i prazna želja o dodiru,
o pokušaju da me pogledaš u oči
ili o mojoj želji da ti
kao nehotice dodirnem vrat.
Ali beskrajna kolona zvezda
prolazi.. i svako na svojoj strani rampe,
sa umorom nastalim pre postojanja,
igramo se besmisla.. i tragova u pesku
u čekanju da prođe život
jer on nikada i nije bio naša realnost,
već nestvarni svet prolaznih senki,
u kojem sam te sreo, ostao,
i zavoleo, draga moja..."
ispod koze raspukla ogledala
ruskih jezera a ceo zivot nas uche da budemo Nemci.
|
|
|
Poslao: 28 Jun 2007 19:17
|
Citat:Prevazići znači preuzeti odgovornost, a ne okončati s nečim, niti prepustiti stvar zaboravu. […] U naknadno, relativno uređenim okolnostima, jednom-dva puta se proslavi brkanje onog što bi već trebalo da bude predmet istorije i onog što to još nije, a što bi na neki način zauvek trebalo da bude predmet života i njegovog odsustva. Žalost nije čak ni problem sećanja: ne odgovara trenutku kada čoveku, s bolom ili utehom, padne na pamet neki pokojnik, nego je problem u čemu se ogleda konačno odsustvo. To znači usvojiti postojanje jedne praznine.”
Karlos Piera, “Uvod”, Tomas Segovija:
“U očima dana: antologija pesnika”
|
|
|
|
Poslao: 01 Jul 2007 19:41
|
"she walked by the ocean,
and waited for a star,
to carry her away.
feelin' so small,
at the bottom of the world,
lookin' up to god.
she tries to take deep breaths,
to smell the salty sea,
as it moves over her feet.
the water pulls so strong,
and no-one is around,
and the moon is looking down.
sayin',
rosie - come with me,
close your eyes - and dream.
the big ships are rollin',
and lightin' up the night,
and she calls out, but they just her pass by.
the waves are crashin',
but not making a sound,
just mouthing along.
sayin',
rosie - come with me,
close your eyes and dream,
close your eyes and dream,
close your eyes and dream."
Norah J.
|
|