|
|
|
Poslao: 19 Feb 2007 22:04
|
|
yeah.... it makes me wonder...where do fallen angles go...i just don't know...jednom mi je neko rekao u smsu "on earth?''...ali ja nisam znala da li je tako...a opet mozda su to samo "ljudi samoce".. if u know what i mean 
"I opet sve u krug.
Ti i ja ponovo. "
"i posle nas ponovo mi."
...
"pad i nije pad ako ga dozivish kao let na dole..zar ne?"
fotka preuzeta sa http://www.mycity.rs/Blog/arhetip.html#492416
...
"Trazim te odavno.A pronalazim samo u sebi.Skrivamo se na akropolju nashih snova"
|
|
|
Poslao: 21 Feb 2007 07:34
|
|
jednostavna a mocna fotka  glad u liked it...
i da dodam jos mrvicu - pad je cini se neophodan....nema letenja ni prave visine ni cistog planinskog vazduha duse dok se ne padne skroz na dno....najdublje sopstveno dno i ne pocisti se svoj rudnik najgorih delova duse...
a sto je najzanimljivije, dok se od njih bezi, deluju tako strasno...kad ih/se pogledas u oci, sve postane tako jednostavno, bolno ali lako
tako da....za mene je pad andjela samo jedan korak potreban da bi se ponovo uzletelo....kao feniks
|
|
|
Poslao: 25 Feb 2007 17:53
|
|
"Vozili su se za sve vreme nisu ni rech progovorili.
Vratilli su se kući i ćutke večerali."
"Ćutnja je ležala između njih kao nesreća. (...)
U snu je zaplakala, pa je morao da je probudi.
’Bila sam sahranjena’_pričala mu je.
’Već dugo.Dolazio si svake nedelje. Uvek bi pokucao na grob, i ja bih izašla.Oči su mi bile pune gline.’
’Ta ovako ne možeš da gledaš!’_govorio si i čistio glinu iz mojih očiju.
’Ali ja i tako ne vidim.Umesto očiju ja imam samo rupe.’
A onda si jednog dana otišao na dugo putovanje, a ja sam znala da si sa nekom tuđom ženom. Nedelje su prolazile a tebe nije bilo. Plašila sam se da mi ne promakne tvoj dolazak, pa uopšte nisam spavala. Konačno si opet pokucao na grob, ali sam bila tako iscrpljena nakon mesec dana bez sna da nisam imala snage da izađem. Kad mi je to konačno uspelo, pogledao si me razočarano.Rekao si mi da loše izgledam. Osećala sam da ti se ni malo e sviđam, da su mi obrazi upali i da činim nagle pokrete.’
Izvinjavala sam se. ’Ne ljuti se, sve vreme nisam spavala.’
A ti si rekao izveštačenim, umirujućim glasom:’Eto vidiš. Treba da se odmaraš. Trebalo bi da uzmeš mesec dana odmora.’
A ja sam dobro znala šta ti podrazumevaš pod odmorom! Znala sam da ne želiš da me vidiš mesec dana, jer ćeš biti sa nekom drugom ženom. Otišao si, a ja sam sišla u grob, ponovo svesna da neću mesec dana spavati kako ne bih propustila tvoj dolazak i da ću, nakon mesec dana, biti još ružnija nego danas tako da ćeš biti još više razočaran."
Nepodnoshljiva lakoca postojanja
Dopuna: 25 Feb 2007 17:53
"..Jeste primijetili kako je danas teško biti iskren, kako je teško otvoriti se, biti ono što jesmo, biti svoji, biti opet ... djeca? Od čega se mi to skrivamo? Od čega bježimo...?
..I zato danas, danas sam odlučila pustiti plavog leptira da odleprša gdje god ga život odnese... "
...
"...Postoje ljudi koji uđu u neki prostor i kažu:”Evo me!” Postoje drugi koji uđu u taj isti prostor i kažu:”O, tu si!”...
...osjećaj usamljenosti...u subotu naveče...
...dođe i uvuče se...kao koprena...
.....ne vidiš je...
...ne čuješ je....
...al je osjećaš...negdje duboko...
...u srcu....
.......
....Brodovi kao i ljudi vječno dolaze, usidre se budu tu neko vrijeme i odu. Samo rijetke pamtimo".-reče blagim glasom.
-«Pamtimo..rijetke..»-ponovih u sebi.
I ostalo je tu mnogo usidrenih brodova koji su godinama plutali i naoko bili sigurni. Ali svi znamo svrhu broda, njegova svrha nije da bude usidren unatoč olujama i nedaćama mora, njegova svrha je da bude na pučini, da se sudara s valovima.. I tako danonoćno..Zapravo cijeli ljudski vijek...."
...
"Moj zivot je kao kula od karata... svaka ima svoju svrhu i ona na vrhu ne bi postojala bez one na dnu... svaka sa svojim znacenjem... ali ako netko gurne jednu, sve ce se srusit... slomit... i u trenutku sve ce postati nista... ali, sve je moguce... moguce je biti nitko... osim ne osjecat nista...
......
... Jednom kad smo se slucajno sreli, pitao me: 'Da li bi bila sa mnom da znas da necemo ostati skupa...?'Rekoh mu: '...da... jer najljepsi trenuci u zivotu mogu biti i najvece pogreske...'
...
"I prolazeći tako gradom punog ograda i pored ljudi koji ih grade oko svoje kuće i oko svojeg malog života i srca - šiljaste, hrapave, visoke, bodljikave - sjetim se kako sam kao dijete mrzila ograde.
No da, danas razumijem odrasle i danas i sama gradim kao i većina oko mene. Biram čvrste materijale, otporne, šiljke na vrhu, da ne bi neki nepozvan uljez ušetao u moj život i poremetio neku keramičku figuru u mom malom vrtu.
No pitam se, pitam… Možda taj uljez će naći svoj put da nam uništi buket ruža ako to zaista želi. I možda u tom pretjerivanju ograđivanja zaboravimo da pritom priječimo put i onima koji bi možda unijeli mir u naš život.
Pitam li se, pitam… Jeli nam sumnja u ljude ikad donijela išta dobroga? I kad stavimo na vagu gubimo li više ako otvaramo srce ili ako prilazimo ljudima zatvorenog srca?
Možda ipak svatko treba naći svoj odgovor. I naravno, živjeti s njim….."
...
tekstovi preuzeti od jedne devojke koja budna sanja...
...
|
|
|
Poslao: 26 Feb 2007 19:15
|
|
"I prolazeći tako gradom punog ograda i pored ljudi koji ih grade oko svoje kuće i oko svojeg malog života i srca - šiljaste, hrapave, visoke, bodljikave - sjetim se kako sam kao dijete mrzila ograde.
No da, danas razumijem odrasle i danas i sama gradim kao i većina oko mene. Biram čvrste materijale, otporne, šiljke na vrhu, da ne bi neki nepozvan uljez ušetao u moj život i poremetio neku keramičku figuru u mom malom vrtu. (...)"
"Are there still borders? More than ever! Every street has its borderline. Between each plot, there's a strip of no-man's-land disguised as a hedge or a ditch. Whoever dares, will fall into booby traps or be hit by laser rays. The trout are really torpedoes. Every home owner, or even every tenant nails his name plate on the door, like a coat of arms and studies the morning paper as if he were a world leader. (...)
Everyone carries his own state with him, and demands a toll when another wants to enter. A fly caught in amber, or a leather bottle. So much for the border. But one can only enter each state with a password. (...) "
|
|
|
|
|
Poslao: 26 Feb 2007 22:06
|
|
Kroz pustinju
Gledala sam pepeo tražeći vatru u njemu, tražila sam makar varnice, bilo šta što će mi dati nadu, što će me uveriti da je tu nekad zaista bilo ognja. Sada se toga sećam kroz maglu. Dok te okružuje oblak tuge, ne vidiš ništa drugo pred sobom. A onda, jednog trena, kada se tvoje nebo razvedri, zaslepi te sunce i ponovo si obnevideo.
Kuda?
Kako?
Dokle?
Volela bih da znam, ali slika budućnosti je suviše sjajna za moje smrtne oči. Ne znam da li je ono što vidim zaista put ili se samo vetar poigrava peskom. Osećam da me čvrsto drži ruka koja me vodi. Varam li se? Osećam li samo silinu toplote? Ne, to ne može biti. Vrelina bi me zamorila, znoj bi mi pokrio oči. Ja nezaustavljivo koračam, a moj pogled jasno vidi dva bistra, tamna oka. Te oči koje vidim mogle bi me prevesti preko pustinje. Čak i da sve vreme putovanja ne skidam pogled s njih, u njihovom odsjaju bih videla pravi put. U njihovom odsjaju ja vidim pravi put. U njihovom odsjaju ja vidim put... Da li tim putem treba ići? Šta ako je ponovo sunce krivo? Ako je to što vidim u ovim očima samo blesak te veličanstvene kugle zadužene da nam osvetljava put, ali i da nam nudi varke?! Jesu li fatamorgane zaista tako stvarne da mogu pomutiti um i zavesti ti pamet? Ma ja ne verujem u fatamorgane. One brzo nestaju i ne daju ti utehu, ne pomažu i ne stvaraju se kraj tebe svaki put kada su ti potrebne. Ovo što ja vidim je stvarnost. Da, Sunce me zaslepljuje i nisam sigurna vidim li zaista one senke u daljini. Ali osetim prisustvo nečeg toplog kraj sebe. To nije samo ona zvezda koja greje. U ovo ja mogu da gledam bez straha da ću oslepeti i mogu se grejati kraj toga, a ne pocrveveti kao rak.
Jedno znam. Pred čvrstim korakom gušteri beže. Okreneš li vetru leđa, prašina ti ne može upasti u oko. Sve što je potrebno je da poneseš dovoljno vode, da ne žuriš pustinjom jer ćeš ožedneti pre vremena, ali i da ne ideš suviše polako da ne bi bio prinuđen da piješ ustajalu vodu. Sav taj pesak ipak krije pravi put.
Hvala ti za oči u kojima vidim put, jedina vodo koja me možeš spasiti žeđi... 
|
|
|
Poslao: 01 Mar 2007 22:27
|
|
Citat:One brzo nestaju i ne daju ti utehu, ne pomažu i ne stvaraju se kraj tebe svaki put kada su ti potrebne. Ovo što ja vidim je stvarnost
yeah...sad but true...
zato nam ostaje pisanje......kao uteha...
" pisanje je ulaznica za paralelne svetove..."
...
"Dunavom josh shibaju vetrovi...ali smo mi suprotni svetovi."
Dopuna: 01 Mar 2007 22:27
"Postoje i ljudi i Bogovi koje je moguce voleti samo u potpunoj tishini i samoci i u carstvu njihove odsutnosti."
|
|
|
|
|
|
