"Da vam nešto kažem o noj. Središnji je odsek noći, onaj kad kroz zavese ne curi nimalo svetlosti, od ulične buke ostalo je samo cmizdrenje nekog Romea što se vraća kući, a ptice još nisu počele sa svojim rutinskim poslom koji nas ipak uveseljava. Ona leži na boku, okrenuta mi je leđima. Ne mogu da je vidim u mraku, ali bih po prigušenim valovima njenog disanja mogao da vam nacrtam kartu njenog tela. Kad je srećna, satima može da spava u istom položaju. Bdio sam nad njom kroz sve te mračne, podzemne i vlažne delove noći i mogu da posvedočim da se ne pomera. Razume se, možda je to samo stvar dobrog varenja i mirnih snova; A ja to smatram znakom sreće.
Naše se noći razlikuju. Ona tone u san kao neko koga je blago povukla topla plima, i do jutra plovi bez zebnje. Ja tonem u san s više negodovanja, bijući se s talasima, bilo nespreman da dozvolim nekom dobrom danu da ode ili još džangrizav zbog lošeg dana. Različite struje teku kroz naše nesvesne trenutke. Katkad me strah od vremena i smrti, izbezumljenost prod nastupajućim ništavilom, hitne iz kreveta poput praćke; s nogama na podu i glavom u rukama, bespotrebno (i razočaravajuće neizražajno) uzvikujem „Ne, ne, i ne", dok se budim. Tada ona milovanjem mora da spere s mene užas, kao sa psa koji je lajući izašao iz prljave reke.
Ređe se događa da njen san razbije krik, i tad je na mene red da je prekrijem, sav u zaštitničkom znoju. Neprijatno sam budan, a ona mi kroz snene usne objavljuje uzrok svoje povike. "Mnogo velika buba", kaže, kao da me ne bi uznemiravala zbog neke manje; ili "Stepenice su bile klizave"; ili jednostavno (što mi se čini do tautologije tajanstvenim), "Nešto gadno". A onda, pošto je iz sebe izbacila tu vlažnjikavu žabetinu, tu pregršt dubreta iz slivnika, uzdahne i vrati se pročišćenom snu. Ja ležim budan, čvrsto držećii ljigavog vodozemca, prebacujući pregršt raskvašenog otpada iz šake u šaku, uznemiren i zadivljen. (Ne tvrdim da su moji snovi velelepniji, kad smo već kod toga. San demokratizuje strah. Užas zbog izgubljene cipele ili propuštenog voza ovde je isto tako veliki kao zbog gerilskog napada ili nuklearnog rata.) Divim joj se, jer mnogo bolje izlazi na kraj sa spavanjem, tim poslom koji svi moramo obavljati, svake noći, bez prestanka, dok ne umremo. Ona mu prilazi kao iskusni putnik kome nepoznati aerodrom ne predstavlja pretnju. Dok ja ležim tamo u noći s nevažečim pasošem, gurajući prtljažna kolica sa škripavim točkom ka pogrešnoj traci za istovar.
Dakle...ona spava, na boku, meni okrenuta leđima. Pošto uobičajene taktičke varke i premeštanja nisu u meni proizvela narkozu, odlučujem da se smestim uz mekanu cik cak liniju njenog tela. Kako se pokrenem i počnem cevanicu da gnjezdim uz njen list opušten od sna, ona oseti šta radim, i ne budeći se, podiže levu ruku i sklanja kosu s ramena na vrh glave, dajući mi da joj se ugnjezdim uz otkriveni zatiljak. Kad god ovo učini, zatreperim od ljubavi pred brižljivošću ove usnule predusetljivosti. Oči mi zabride od suza, i moram sebe da obuzdam, da je ne probudim kako bih je podsetio da je volim. U tom času, nesvesno, dotaknula je neko skriveno uporište mojih osećanja prema njoj. Ona to, razume se, ne zna; nikad joj nisam pričao o ovom sićušnom, strogo određenom noćnom zadovoljstvu. Iako joj, valjda, sad o tome pričam..."
Džulijan Barns, "Uzgred", Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja
|